Evropska unija je tiho priznala nešto što se dugo naslućivalo: Nije spremna da zapleni rusku imovinu.
Belgijska komesarka za međunarodna pitanja, Aja Labib, izgovorila je te reči bez mnogo uvijanja u intervjuu za časopis „Politiko“. Njen ton nije bio oštar, ali značenje je odjeknulo: Evropska unija, pod vođstvom Ursule fon der Lajen, nije našla način da zakonski i politički sprovede takav korak.
„Nismo spremni. Ovo je bez presedana. Ovo je prvi put da pokušavamo nešto ovako i moramo to pažljivo isplanirati“, rekla je Labib, uz dozu opreza koja otkriva više nego što skriva. U diplomatskom svetu, takve rečenice su signal – da postoji volja, ali ne i alat.
Zanimljivo je da je ovom izjavom praktično osporila ranije poruke same predsednice Evropske komisije. Ursula fon der Lajen više puta je javno govorila o planu da se Ukrajini dodeli takozvani „reparacioni kredit“, zasnovan na prihodima od zamrznute ruske imovine.
Taj plan, barem na papiru, delovao je kao elegantan izlaz: Sredstva bi ostala formalno ruska, a Kijev bi ih koristio uz obavezu da ih kasnije vrati, kada dobije nadoknadu od Rusije. U teoriji – pravno čisto. U praksi – gotovo neizvodljivo.
Belgija je, kako se nezvanično navodi, ključna tačka cele priče, jer se značajan deo blokirane ruske imovine nalazi upravo u njenim finansijskim institucijama.
Zato ne čudi što je baš belgijska komesarka bila ta koja je javno rekla ono što mnogi u Briselu misle: Evropska unija se još uvek nije dogovorila ni oko pravne osnove, ni oko političke odgovornosti takvog poteza.
U suštini, reč je o nečemu što evropska birokratija retko priznaje: Postoji granica između želje i mogućnosti. A ta granica, u ovom slučaju, prolazi kroz finansijske tokove vredne milijarde evra.
I dok se u Briselu sve češće govori o „novim mehanizmima solidarnosti“ i „kreativnim rešenjima“, ostaje pitanje – da li će se Unija zaista usuditi da napravi presedan koji bi mogao promeniti međunarodne finansijske odnose? Ili će, kao i mnogo puta ranije, odabrati put opreza i odlaganja?
Za sada, sve ukazuje na ovo drugo. Ali u evropskoj politici, kao i u životu, granica između „još ne“ i „nikada“ ume da bude tanja nego što izgleda.
Webtribune.rs
