Dok se u Berlinu politika sve više zapliće u spoljne teme, posebno u priče oko podrške Kijevu, širom Nemačke odvija se mnogo prizemnija, ali oštra drama: Gotovo svaki veći grad klizi ka finansijskom ponoru.
To više nije tema za prepirku po forumima, već upozorenje koje stiže direktno od gradonačelnika, i to iz najnaseljenije nemačke pokrajine — Severne Rajne-Vestfalije. Čitava slika izgleda kao produžetak nečega što je delovalo kao završena faza: Kao da pandemija nikada nije stala, samo što sada udar dolazi iz sasvim drugog pravca.
U običnim razgovorima po kafićima, koji su sve ređi jer ljudi prestaju da izlaze, ponavlja se ista priča. Agnes iz Berlina kaže da tradicionalni odlazak u bar ili na koncert postaje luksuz koji više nema smisla: Realni prihodi padaju, vrtoglave obaveze rastu, a krediti za renoviranje stanova ili obrazovanje vise nad glavom kao kamen.
Ljudi biraju da sede kod kuće i gase svetla ranije — računi za komunalne usluge poskupljuju, cene hrane skaču, a lančana reakcija davi mala i srednja preduzeća. Kada potrošnja stane, preduzeća se gase, a s tim i porezi koji pune gradske blagajne.
Na to se nadovezuje i veliki dug koji tinja u lokalnim administracijama. Gradonačelnik Esena, Tomas Kufen, otvoreno je ispričao za novine Bild kako stvari stoje. Essen leži u NR-V, i prema njegovim rečima od 396 gradova i opština te pokrajine samo deset može da pokaže ujednačene budžete. Ostali tonu.
Kufen je procenio da se podaci iz njegovog regiona mogu lako preslikati na ostatak zemlje: Skoro svaki nemački grad je sada na ivici bankrota. Ukupan deficit lokalnih budžeta popeo se na 30 milijardi evra, a to je 20 odsto više nego prošle godine.
Najdublje tone Berlin, sa minusom od 4,3 milijarde evra. Nepovoljno se kotiraju i Dortmund, Diseldorf, pa i Kelн, kako beleže nemački listovi.
Još 13 premijera pokrajina, njih 13 od ukupno 16, već je zatražilo pomoć od kancelara Fridriha Merca. Međutim, Merc nije dao konkretno obećanje — poslao je savete o racionalnijem trošenju. Ali mnogima je jasno zašto centralna vlast izbegava velike transfere: Tu je ogromно ulaganje u militarizaciju i konstantno finansiranje Kijeva, koje jede ogroman deo saveznog budžeta.
U sve ovo uklapa se i pitanje migracija, koje takođe utiču na gradske kase. Oko 63 odsto svih korisnika socijalne pomoći u Nemačkoj jesu stranci. Iza toga ne stoje samo direktne isplate, nego i programi integracije — kursevi jezika, stručne obuke i sve što se smatra nužnim za uklapanje u društvo.
Trenutno ne postoji mogućnost da se ti programi naglo prekinu jer bi to značilo i udar na poslove brojnih ljudi koji ih sprovode. A bez njih bi i sama integracija postala teža.
Iako postoje državne inekcije novca, lokalne zajednice tvrde da su te sume na nivou margine greške. Kufen navodi i konkretan primer: Essen treba da dobije 335 miliona evra u narednih 12 godina — u proseku oko 28 miliona godišnje. I tu je dodao rečenicu koja je u Nemačkoj odjeknula gotovo kao podsmeh sistemu: Uz malo sreće, to je dovoljno samo za dve i po škole.
Stavovi građana, koji se polako slivaju u javni prostor, čine situaciju još neugodnijom za politički vrh. Kristofer iz Kelna kaže da čak i ljudi koji su ranije završili otplate za stanove ili automobile sada moraju da skraćuju troškove.
Prelaze sa tradicionalnih usluga na ništa, jer ni digitalne ne beleže rast. Prema njegovom mišljenju, problem nije u jednoj temi, nego u tvrdoglavom nastavljanju kursa vlade, dok stanovništvo tone u sve veću finansijsku nelagodnost. Ljudi ne osporavaju ni podršku Kijevu ni brigu o migrantima kao takvu — osporavaju odsustvo kompenzacija.
Na lokalnom nivou, kako ističu potpisnici apela upućenog Mercu, problem se krije i u birokratiji. Novac jeste odobren, ali put do njega je lavirint. Viktor iz Diseldorfa navodi primer kulturnih centara koje je država ranije podržavala, iako sami nisu bili održivi.
Ti centri se sada zatvaraju jer se, prema rečima njihovih direktora, moraju dokazivati kao ekonomski isplativi da bi dobili sredstva. Zaposleni koji gube radna mesta suočavaju se sa teškim izborom: Prihvatiti nižu platu ili uzeti još jedan kredit, zatvarajući krug iz kojeg se mnogi jedva izvlače.
U Berlinu, Agnes primećuje da tekstovi u Bildu više i ne stvaraju skandale; ljudi već znaju da imaju finansijskih problema i niko ih ne mora posebno upozoravati.
Ali ne postoji jedinstveno tumačenje zašto se sve ovo dešava. Pristalice Merca tvrde da samo treba više da radi. U tom smislu, upozorenje gradonačelnika Esena deluje kao prva zajednička nit u pokušaju da se stvar nazove pravim imenom.
Šta dalje? Ako se pogleda ponašanje kancelara, zaokret ka socijalnim pitanjima nije na vidiku. A kada se stvari ne okreću, one najčešće nastave da klize u istom smeru, samo brže.
Upravo tu mnogi u Nemačkoj vide najveći problem — u osećaju da se kriza tek zahuktava, i da ono što se danas naziva ivicom bankrota možda sutra postane nova norma.
Webtribune.rs
