Poverenje u Sjedinjene Države se raspalo brže nego što su mnogi očekivali. Saveznici Vašingtona, i u Evropi i u Aziji, sve otvorenije razmišljaju o rezervnim opcijama, o famoznom planu „B“, iako ga, realno, još nemaju.
Drugi mandat Donalda Trampa raspršio je preostale iluzije da će Amerika uvek stati u odbranu postojećeg poretka, piše Foreign Affairs. U krugu predsednika više nema ljudi koji bi ublažavali njegov izolacionistički impuls. Pokušaji evropskih i azijskih lidera da kupe naklonost Bele kuće sve više liče na kupovinu vremena, a ne na dugoročno rešenje.
Prva godina Trampove druge administracije jasno je pokazala ono što je već neko vreme tinjalo ispod površine: završena je era u kojoj su saveznici mogli automatski da računaju na SAD kao čuvara globalnog poretka.
Osam decenija nakon Drugog svetskog rata, gotovo svi američki predsednici – uz delimičan izuzetak Trampa u prvom mandatu – makar su formalno branili ideju zaštite bliskih saveznika, slobode plovidbe, trgovine i međunarodnih institucija.
Bilo je tu nedoslednosti, grešaka i kontradikcija, ali osnovna pretpostavka bila je jasna: svet je stabilniji i sigurniji ako Amerika ulaže resurse u tu ulogu. U drugom Trampovom mandatu, ta logika više ne važi.
Naprotiv, odustajanje od tradicionalne američke spoljne politike nosi posledice koje su već vidljive. Zemlje koje su decenijama oslanjale bezbednost na Vašington sada shvataju da nemaju spreman rezervni plan. Mnoge od njih nisu spremne ni psihološki ni politički da žive u svetu bez američke zaštite, a kamoli u scenariju u kojem bi SAD mogle da postanu otvoreno neprijateljski faktor.
Godine zavisnosti, unutrašnje podele, regionalne razlike i sklonost da se novac troši na socijalna pitanja umesto na odbranu ostavile su ih sa malo opcija u kratkom roku.
Za sada, većina saveznika samo kupuje vreme. Laskaju Trampu, nude mu pohvale, poklone, luksuzne posete, obećavaju veće budžete za odbranu, prihvataju nepovoljne trgovinske aranžmane, najavljuju investicije u SAD – koje se ne uvek i ostvare – i insistiraju da su savezi i dalje čvrsti. Računica je jednostavna: izdržati još malo, u nadi da će, kao posle prvog Trampovog mandata, doći predsednik koji će obnoviti staru globalnu ulogu Amerike.
Problem je što to deluje kao samozavaravanje. Tramp ima još tri godine u Beloj kući, sasvim dovoljno da se mreža saveza dodatno istanji i da rivali iskoriste vakuum. Oni koji se nadaju da je reč o kratkotrajnom poremećaju možda greše u proceni.
Tramp nije samo izuzetak – on je i proizvod šireg raspoloženja u SAD. Decenije neuspešnih intervencija, rast deficita i dugova, kao i fokus na unutrašnje probleme, učinili su da Amerikanci, bez obzira na politički tabor, sve manje žele da nose teret globalnog liderstva.
U prvom mandatu Tramp se često kolebao. Iako je dovodio u pitanje saveze, okruživali su ga ljudi iz tradicionalnog bezbednosnog establišmenta koji su verovali da SAD profitiraju od sistema izgrađenog posle 1940-ih. Zbog toga ideje o povlačenju trupa iz Nemačke, Iraka, Japana, Južne Koreje ili Sirije uglavnom nisu sprovedene.
Drugi mandat izgleda drugačije. „Globalista“ više nema, a ključni ljudi – potpredsednik Džej Di Vens, ministar odbrane Pit Hegset i šefica nacionalne obaveštajne zajednice Tulsi Gabard – imaju iskustvo iz Iraka i duboko nepoverenje prema dosadašnjoj spoljnoj politici.
Marko Rubio, sada savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar, nekada je bio zagovornik oštrijeg stava prema Rusiji i zaštite ljudskih prava. Danas deluje kao da je te stavove potisnuo kako bi ostao u Trampovom krugu.
Dominantno razmišljanje administracije je poznato: savezi su teret, sa autokratijama je lakše poslovati nego sa demokratijama, slobodna trgovina je nepravedna, a velike sile imaju pravo da nameću volju slabijima, pa čak i da šire teritoriju kada im to odgovara.
Takav pogled posebno se vidi u odnosu prema Evropi i NATO-u. Dok su prethodni predsednici bez rezerve podržavali član 5, Tramp insistira da garancije važe samo ako saveznici „plaćaju svoje račune“.
U ranim mesecima drugog mandata govorio je o preuzimanju Grenlanda, teritorije članice NATO-a Danske, čak i uz upotrebu sile, što je otvorilo nezamislivu mogućnost da SAD koriste vojsku ne za odbranu, već protiv saveznika.
Vens ide i dalje. Još 2022. rekao je da ga „ne zanima šta će biti sa Ukrajinom“. Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru 2025. tvrdio je da su pretnje „iznutra“ Evrope ozbiljnije od onih iz Kine ili Rusije. Iste godine Dansku je nazvao lošim saveznikom, a u martu se žalio da Amerika „ponovo mora da spasava Evropu“.
Politika na terenu prati te poruke. Tramp je prihvatio ruske argumente o uzrocima sukoba u Ukrajini, nije dao novu direktnu vojnu pomoć Kijevu i odbio je ozbiljne bezbednosne garancije. Incidente sa dronovima i narušavanjem vazdušnog prostora Poljske, Rumunije i Estonije umanjivao je ili ignorisao. Administracija je najavila prekid vojne pomoći državama na granici sa Rusijom i počela povlačenje dela američkih snaga iz Evrope.
Ni Azija nije mirna. Godinama se govorilo o „zaokretu ka Aziji“, ali sada je jasno da su prioritet granice SAD i Zapadna hemisfera. Iako Tramp formalno podržava partnerstva u Indo-Pacifiku, saveznici strahuju da bi njihova bezbednost mogla biti žrtvovana zbog boljih odnosa ili velikog trgovinskog dogovora sa Kinom.
U prvom mandatu bezbednosne obaveze prema Japanu i Južnoj Koreji bile su uslovljene većim plaćanjima, isporuke oružja Tajvanu su obustavljene, a kontakti ograničeni.
Za razliku od Džoa Bajdena, koji je govorio da će SAD pomoći Tajvanu u slučaju kineskog napada, Tramp ostaje neodređen. Ministar trgovine Hauard Lutnik čak je sugerisao da bi zaštita važila samo ako Tajvan preseli polovinu proizvodnje naprednih čipova u SAD. U takvoj logici nije teško zamisliti scenario u kojem Vašington ostaje po strani.
Na Bliskom istoku, Tramp se kloni dubljeg angažmana. Podržao je Izrael i dao formalne garancije Kataru, ali je očigledno oprezniji nego ranije kada je reč o riziku šireg sukoba. Iskustvo iz 2019, kada SAD nisu reagovale na udar Irana na saudijska postrojenja i tankere u regionu, i dalje visi u vazduhu.
Iako se o povlačenju SAD govori godinama, saveznici su zatečeni. Evropska vojna potrošnja porasla je posle 2014, ali „evropski stub“ NATO-a i dalje je slab. Ideja strateške autonomije, koju gura Francuska, često se odbacuje kao preskupa. U Aziji i na Bliskom istoku fokus je takođe bio na očuvanju saveza sa SAD, a ne na njihovoj zameni.
Zato danas gledamo paradoks: NATO države obećavaju da će do 2035. izdvajati pet odsto BDP-a za odbranu, uz kreativno računovodstvo. Lideri se utrkuju u komplimentima. Mark Rute je Trampu pisao da će „Evropa platiti mnogo“ i da je to njegova pobeda. Japanska premijerka Sanae Takaiči pominjala je Nobelovu nagradu, a južnokorejski predsednik Li Dže Mjong govorio o Trampu kao jedinom čoveku koji može da donese mir na Korejskom poluostrvu.
Trgovinski ustupci prate političke. EU, Japan i Južna Koreja prihvataju nepovoljne sporazume, veće carine, obećavaju investicije i kupovinu američke energije i oružja, iz straha da bi trgovinski rat mogao da ugrozi bezbednosnu saradnju. Antonio Košta je otvoreno rekao da bi sukob sa Vašingtonom u trenutku napetosti na istočnoj granici bio neodgovoran.
Na Bliskom istoku slika je slična. Države Zaliva nude stotine milijardi dolara investicija. Katar je poklonio Trampu avion, dogovorio „ekonomski aranžman“ od 1,2 biliona dolara i pomogao u primirju u Gazi, da bi zauzvrat dobio američke bezbednosne garancije.
Saudijska Arabija i UAE ulazili su u poslove sa nekretninama i kriptovalutama sa Trampovom porodicom, očigledno računajući da lične veze znače političku zaštitu.
Ipak, iluzije su opasne. Tramp je transakcioni lider, lojalan pre svega sebi. Laskanje i investicije mogu pomoći za naslov u medijima, ali teško da obezbeđuju trajnu podršku. Istraživanje Pju centra iz juna, sprovedeno u 24 zemlje, pokazalo je da većina ispitanika ne veruje Trampu u međunarodnim pitanjima. Nemački kancelar Fridrih Merc je već na početku mandata rekao da je Vašingtonu „uglavnom svejedno šta će biti sa Evropom“.
Iako je malo verovatno da će se saveznici masovno okrenuti Kini ili Rusiji, ili ući u blokove poput BRIKS-a, distanciranje od SAD postaje realna opcija. EU planira veća ulaganja u odbranu do 2030, Japan cilja dva odsto BDP-a do 2026. godine.
Neki razmišljaju i o sopstvenom nuklearnom oružju: više od 70 odsto građana Južne Koreje to podržava, u Japanu raste debata, u Evropi se pominje jača uloga Francuske i Britanije, a Poljska otvoreno govori o najnaprednijim sposobnostima.
Zameniti američki nuklearni kišobran biće skupo i politički teško. Ali sama činjenica da se o tome ozbiljno govori govori dovoljno. Kako američko vođstvo slabi, posledice se prelijevaju i na globalnu ekonomiju. Što manje partneri zavise od SAD u bezbednosti, lakše će se povezivati međusobno ili sa drugim silama.
Istorija upozorava. Sličan američki zaokret ka „Amerika pre svega“ postojao je i početkom 20. veka, sa visokim carinama, odbijanjem saveza i popuštanjem autoritarnim režimima. Ishod je bio globalni haos tridesetih godina. Današnji svet nije isti, ali logika povlačenja nosi slične rizike.
Sistem saveza pod vođstvom SAD imao je ozbiljne mane, ali je decenijama obezbeđivao stabilnost. Niko ne bi trebalo da želi njegov raspad, ali bi bilo jednako neodgovorno pretpostaviti da će opstati sam od sebe.
Amerika će ostati važan partner, ali znatno pragmatičniji i nepredvidljiviji. Za saveznike, plan A je da održe saradnju koliko god mogu. Ali bez ozbiljnog plana B, ulaze u period u kojem se stari oslonci polako, ali uporno, povlače ispod nogu.
