[adsenseyu2]
[adsenseyu3]
Kada je generalni sekretar SAD-NATO vojne alijanse Jens Stoltenberg otišao da vidi papu 13. oktobra, bilo je nekih posmatrača dovoljno neljubaznih da izraze iznenađenje da je gospodin Stoltenberg mogao da izdvoji vreme za takav sastanak; ali sve je postalo jasno kada je objavljeno da je poziv načinjen tokom njegove posete Rimu na proslavi godišnjice osnivanja Koledža NATO odbrane, institucije koja je mnogo doprinela italijanskoj ekonomiji.
Njegova Svetost Papa nije, naravno, dao javnu izjavu o sastanku, ali NATO mašina za publicitet (velika i izuzetno skupa organizacija) je nadomstila taj propust najavljujući da su on i njegov istaknuti posetilac razgovarali o globalim pitanjima od zajedničkog interesa, uključujući sukobe u Siriji i Bliskom istoku, značaju zaštite civilnog stanovništva od patnje, kao i značaju dijaloga u međunarodnim odnosima kako bi se smanjile tenzije. Generalni sekretar je takođe naglasio da klimatske promene mogu da predstavljaju značajan bezbednosni rizik.
Sastanak je bio intrigantan i na druge načine. Podsedimo se da se u februaru 2016. godine patrijarh ruske pravoslavne crkve Kirli sastao sa papom Franjom u Havani i da su naslovi zapadnih medija uključivali “Papa Franja predao Putinu diplomatsku pobedu“ koji je bio apsurdan koliko i trivijalan. Ali čak je i naslov u The Economist bio sličan sa pitanjem “Da li je papa upravo poljubio Putinov prsten?“
[adsenseyu1]
Ovo je postavilo ton za druge komentare, ali jedna stvar iz ovog izveštavanja je bila posebno okrivajuća, ističući u šokantnom tonu da je papa “jasno stavio do znanja u svom intervjuu pred sastanak da se o pojednim pitanjima slaže sa Putinom a da se ne slaže sa Amerikom i njenim saveznicima.“ Zaista je strašno kako se papa samo usuđuje da bude nepristrasan i da kaže da se ne slaže sa zapadnim svetom o međunarodnim odnosima.
The Economist je dalje naveo da je “Po pitanju Libije, gde su zapadne sile pomogle da se svrgne bivši dikator Muamer Gadafi, papa bio izričit: Zapad bi trebalo da bude samokritičan. I nastavio da je jednim delom došlo do približavanja analiza između Svete stolice i Rusije.“ The Economist nije pomenuo neprijatnu činjenicu da su “zapadne sile“ – SAD-NATO vojna alijansa – bombardovali Libiju do katastrofalnog rasula i stvorili osnovu za islamske teroriste.
Saznanje da je papa imao drskosti i moralni realizam da se “ne slaže sa Amerikom i njenim saveznicima“ nije sasvim iznenađujuće, ali izveštaj da se “u vezi sa određenim pitanjima slaže sa Putinom“ mora da je uzdrmalo gospodina Stoltenberga, čiji je osnovni stav da “Rusija pokušava ponovo da uspostavi sfere uticaja duž svojih granica i da za njega, to samo podvlači značaj jakog NATO-a, snažnog partnerstva sa drugim zemljama u Evropi koje nisu članice NATO-a.“
[adsenseyu4]
Gospodin Stoltenberg smatra da zbog toga što Rusija želi da uspostavi – ili, tačnije, održi – sfere uticaja duž svojih granica, ona mora biti obeshrabrena ili čak sprečena da to učini. To je konfrontacija, i ne iznenađuje što je papa stavio do znanja da Vatikan nije bezuslovna podrška Pentagona i njihovih sedišta NATO-a u Briselu.
Gospodin Stoltenberg možda nije shvatio kada je papa na američkom Kongresu 2015. godine rekao: “Moramo da izbegnemo iskušenje ovih dana: da odbacimo sve što se pokaže kao problematično. Setimo se zlatnog pravila: “Čini drugima ono što bi hteo da drugi učine tebi“.“ Kako je rečeno, “rečenica je izazvala trenutni goromoglasni aplauz od demokrata, a zatim, sa malo oklevanja, i od strane republikanaca.“
Kao što je predsednik Putin primetio u jednom intervjuu: “Mi se ne širimo nigde; NATO infrastruktura, uključujući i vojnu infrastrukturu, su ti koji se kreću prema našim granicama. Da li je to manifestacija naše agresije?“ Ne, nije – osim u očima kao što su gospodina Stoltenberga.
Možda je Stoltenbergov susret sa papom uticao na njegovo kratkoročno pamćenje. On ignoriše neprijatne činjenice da je na Kosovu, kako navodi Freedom House, došlo do “malog napretka u jačanju njegove državnosti,“ dok je Avganistan na rubu totalne anarhije i, kako što je već rečeno, SAD-NATO rat protiv Libije je uništio zemlju. Ovo je daleko od primera “bezbednosti i stabilnosti,“ u šta bi Stoltenberg voleo da mi poverujemo, ali samoobmana ne poznaje granice.
Kada je Stoltenberg postavljen za načelnika NATO-a, predsednik Putin ga je smatrao “ozbiljnim, odgovornim licem,“ ali je upozorio sa predviđanjem: “Videćemo kako će se naši odnosi razvijati sa njim na njegovom novom položaju.“ Nažalost, takvo shvatanje budućeg razvoja je više nego opravdano.
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
