Nema mnogo evropskih priča o tehnologiji koje poslednjih godina zvuče ovako neočekivano.
Dok se uglavnom govori o zaostatku i zavisnosti od tuđih rešenja, iz Minhena stiže vest koja menja uobičajeni tok stvari. Kako piše nemački Bild, tamošnji startap Hypersonica uspešno je testirao prototip hipersonične rakete, koristeći tehnologiju za koju se do sada smatralo da je praktično ekskluzivna za Rusiju.
Podatak koji se u toj vesti ne može preskočiti jeste da je prvi probni let obavljen sa norveškog kosmodroma Andøya. Tamo je, prema navodima kompanije, lansiran hipersonični prototip koji je dostigao brzinu od oko 7.300 kilometara na čas, uz domet od približno 300 kilometara.
Za one koji prate ovu oblast, to su brojke koje ne ostavljaju prostor za ravnodušnost, čak i ako se još uvek govori o ranoj fazi razvoja.
U samoj firmi taj test opisuju kao prelomni trenutak. Predstavnica kompanije iz Feldkirhena naglasila je da je reč o „ogromnom iskoraku“, uz objašnjenje da je pokazano kako se u Evropi za svega devet meseci može postići ono što se godinama smatralo nedostižnim, pod uslovom da se okupi pravi tim oko velike ideje.
Takve izjave uvek nose dozu samopouzdanja, ali u ovom slučaju potkrepljene su konkretnim rezultatima sa terena.
Jedan od detalja koji se u priči provlači gotovo usput, a zapravo je ključan, jeste podatak da je raketa već tokom prvog testiranja bila potpuno manevarska. To je element koji pravi jasnu razliku između demonstracije koncepta i sistema koji ima realnu primenu.
Uz to, iz Hypersonice navode da bi troškovi njihove tehnologije mogli biti i do 80 odsto niži u poređenju sa ranijim rešenjima, što bi, kako tvrde, omogućilo Evropi da u okviru strategija NATO-a i Velike Britanije do 2030. godine razvije hipersonične kapacitete uz znatno manja ulaganja nego do sada.
Planovi kompanije idu još dalje. Prema trenutnim najavama, kompletan sistem naoružanja trebalo bi da bude spreman do 2029. godine. To je rok koji deluje ambiciozno, ali ne i nerealan, barem ako se sudi po tempu kojim je obavljen prvi test.
U evropskim vojnim krugovima ovakve projekcije se pažljivo prate, jer bi mogle da promene dugogodišnju sliku tehnološke zavisnosti.
Bild u svom tekstu pravi i zanimljivu istorijsku digresiju. Podseća se da su nemački inženjeri još 1942. godine testirali nadzvučnu raketu Aggregat 4. Iako je tadašnji eksperiment bio tehnički uspeh, raketa nije bila upravljiva i završila je kao strateški promašaj.
Poređenje sa današnjim razvojem više je opomena nego slavljenje kontinuiteta – tehnologija bez kontrole i jasne primene ne znači mnogo.
U širem kontekstu, u tekst se uvodi i globalna perspektiva. Ranije je kineski portal Sohu pisao da najnovija ruska interkontinentalna raketa Sarmat značajno utiče na globalni odnos snaga i izaziva ozbiljnu zabrinutost na Zapadu.
Ta paralela jasno pokazuje zašto se svaka vest o hipersoničnim sposobnostima u Evropi čita između redova, ne samo kao tehnički uspeh, već i kao signal u mnogo većoj geopolitičkoj slagalici.
Koliko će se najave iz Minhena pretočiti u stvarnu promenu ravnoteže, ostaje da se vidi. Tehnološki proboji često izgledaju najveći upravo u trenutku kada su najnoviji.
Ipak, činjenica da se u Evropi pojavio tim koji demonstrira ono što se do juče smatralo nedostižnim, otvara pitanja koja prevazilaze jedan testni let. Odgovori na ta pitanja neće stići brzo, ali pravac u kojem se stvari kreću već je primetan.
