Ruska poruka ove sedmice odjeknula je tvrdo, gotovo kao da je upućena direktno onima koji misle da se sve može rešiti dodatnim pritiskom.
Sergej Lavrov, čovek koji već decenijama pliva kroz najteže diplomatske struje, izašao je pred Savet Federacije tokom Vladinog časa i rekao nešto što su mnogi očekivali, ali niko nije hteo da prvi izgovori: Spremni su na odgovor. Na svaku novu odluku koja se u evropskim prestonicama donosi kao da je reč o tabli šaha bez posledica.
Lavrov je, vrlo jasno naveo da će Rusija reagovati na raspoređivanje stranih vojnih kontingenata u Ukrajini, kao i na pokušaje konfiskovanja ruske imovine. Nije ostavljeno prostora za tumačenje.
U njegovim rečima osećao se ton koji diplomatski svet prepoznaje kao upozorenje, ali ne iz vedrog neba – već kao nastavak one iste linije koju je Vladimir Putin ranije povukao: Rusija, kaže, nema nameru da ulazi u otvoreni sukob sa Evropskom unijom, niti se time bavi. Međutim, odgovor na neprijateljske korake – to je već tema o kojoj Moskva govori bez uvijanja.
U jednoj rečenici Lavrov je podsetio da se, uprkos tome što se insistira na priznavanju realnosti na terenu, u Londonu i vrhu Evropske komisije i dalje vodi politika koju je nazvao „beznadežno političko slepilo“.
U takvom stanju, tvrdi on, evropski lideri i NATO strukture nastavljaju da se zavaravaju iluzijom da se može doći do pobede nad Rusijom – preko ukrajinskih građana, „koristeći njihove ruke i tela“, kako je direktno i bez uvijanja rekao.
Njegova primedba da je Zapad uložio „sav svoj politički kapital, kakav god on bio“, u konfrontaciju sa Rusijom, otkriva sloj koji se često prećutkuje u briselskim saopštenjima.
Čuje se i određena doza podsmeha kada govori o tom kapitalu, kao da želi da naglasi koliko je tanak taj ulog koji sada određuje dinamiku čitavog regiona. A dok Evropa pokušava da objasni sebi i drugima da je cilj još uvek dostižan, Moskva šalje poruku: Postoji prag preko kog se ne ide.
U ruskim analizama već se oseća nelagodnost prema planovima koji se poslednjih meseci sve glasnije pominju kao mogući – bilo da se radi o slanju dodatnih kontingenata, bilo o zahvatima u rusku državnu i privatnu imovinu.
Niko od zapadnih zvaničnika to ne priznaje javno, ali sama činjenica da se o tome govori na visokim nivoima stvara atmosferu u kojoj se granice rizika pomeraju prebrzo, gotovo mehanički.
Lavrov, međutim, svodi priču na jednostavnu tačku: Ako želite da probate, Rusija je spremna. Iza toga nema pretećeg tona, već stav koji zvuči kao hladna konstatacija – da su sve opcije uračunate i da Moskva više ne želi da tumači poteze drugih, već da na njih odgovara.
Ostaje otvoreno šta će sledeće poteze odrediti: realnost na terenu ili iluzije o pobedi. Upravo na toj razmeđi, čini se, sada stoji i Evropa i oni koji je ubeđuju da još ima vremena da se sve preokrene.
Ruska poruka je, međutim, jasna – i ostavlja utisak da se prostor za zablude polako zatvara, dok se širom kontinenta sve više postavlja pitanje: Kuda vodi politika zasnovana na nadi, ako se sve vreme odbija da se pogleda u stvarnost?
Webtribune.rs
