Nemačka i Rusija nedvsmisleno su „uskladili satove“ kada je u pitanju gasovod „Severni tok 2“, a samim tim, nemačka spoljna politika se sve više distancira od smera koji vode Sjedinjene Države.
A da je to upravo tako, potvrđuje i današnja zajednička konferencija na nivou ministarstava spoljnih poslova dveju zemalja, održana u Moskvi. Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov je na događaju rekao kako SR Nemačka nastavlja da podupire izgradnju gasovoda „Severni tok 2“ i da ga posmatra u svojstvu ekonomske inicijative, usmerene na diversifikaciju smerova isporuka prirodnog gasa i na povećanje evropske energetske sigurnosti. Rusija ceni takav nemački stav, rekao je ruski šef diplomatije.
[adsenseyu1]
Podsećam, nemački šef diplomatije Heiko Mas danas je izjavio sledeće: „Taj projeakt (,,Severni tok 2“) više ne može uništiti niko. Sankcije SAD-a mogu dovesti do povlačenja zapadnih kompanija iz njega, između ostalog i nemačkih koncerna. Međutim, to neće dovesti do ukidanja projekta. U tom slučaju će ga Rusija realizovati samostalno i tada više niko neće imati uticaja na očuvanje tranzita (ruskog) gasa kroz Ukrajinu“ (info: Deutsche Welle).
Zanimljivo će biti čekati američki odgovor na sve snažnije javno izražavano političko i ekonomsko partnerstvo između Berlina i Moskve, pre svega u odnosu na spomenuti gasovod.
Naime, Vašington je, dolaskom Trampove administarcije u Belu kuću, „ispucao“ glavninu svog političkog arsenala koji mu je bio na raspolaganju s ciljem blokiranja tog rusko-nemačkog energetskog projekta (koji podupire i Brisel, uz pojedine ograde, poput nužnosti očuvanja transporta ruskog gasa i kroz Ukrajinu, a čemu se Rusija, zapravo, ni ne protivi (zašto i bi, time može izvoziti samo još više svog gasa), ali ga želi ugovorno dugoročno definisati na tržišnim, a ne političkim načelima kako je to bilo ranije, u vreme kada su Kijev i Moskva politički i ekonomski snažno sarađivali što je Kijevu omogućavalo da dobije znatno povoljnije cene).
Vašington je, time, „na sto“ stavio i svoj ugled kao dominantne snage, koja bilo gde na svetu svojim saveznicima i strateškim partnerima može naređivati šta i kako da rade kada su u pitanju teme koje SAD smatraju svojim nacionalnim interesom, pri tom, najčešće, potpuno ignorišući i njihove interese.
Iako bi savezništva, barem po nekoj teoretskoj logici, morala biti dvosmernog karaktera i služiti intersima svih strana koje u njima učestvuju. U protivnom nemaju nikakvoga smisla, a takav oblik savezništava više liči odnosu gospodara i pokornog sluge, koji se zadovoljava mrvicama sa gospodarevog stola.
Kolika je nervoza američke administracije svedoči i njen potpuno neprimereni diplomatski potez, koji je u Nemačkoj i Rusiji izazvao buru negativnih reakcija, kada je pre nedelju dana američki ambasador u Nemačkoj Ričard Grenel uputio upozoravajuća pisma (čitaj: preteća ili pisma ucene, kako su odmah nazvana u nemačkim, ali i ne samo njihovim medijima) nemačkim kompanijama koje sudeluju u izgradnji gasovoda „Severni tok 2“, u kojima, istina indirektno, ali svejedno navodi mogućnost uvođenja sankcija protiv njih.
Dakle, hoće li Vašington ići na sve ili ništa (a za to „sve“, očito, više neće biti dovoljne eventualne sankcije protiv EU kompanija koje sudeluju u projektu „Severni tok 2“) ili će se pomiriti s neizbežnim i pokušati pronaći neko, naizgled kompromisno rešenje, bilo s Moskvom bilo s Briselom (čitaj Berlinom)?
To bi, eventualno, moglo ići u smeru omogućavanja većeg pristupa američkog tečnog gasa evropskom tržištu, pa ko želi neka ga kupuje, što bi bila solidna „izlazna strategija“ iz političkog „slepog tunela“ u koji se Vašington sam doveo, pogrešno računajući na puno lakše slamanje evropskog otpora i njene želje za samostalnim odlučivanjem po pitanju svoje energetske politike.
[adsenseyu4]
Međutim, svima onima koji bi to trebalo da znaju, i nakon eventualne američke zadovoljavajuće „izlazne strategije“ bilo bi potpuno jasno kako su SAD, zapravo, u bici za „Severni tok 2“ izgubile pokrenuti rat s Rusijom za evropsko energetsko tržište.
Hoće li Amerikanci na to pristati ili će krenuti „va bank“ u smislu krajnjeg zaoštravanja sigurnosnog stanja na evropskom kontinentu, npr. pokretanjem nekog novog ukrajinskog sukoba ili radikalizacijom stanja vezanog za američko povlačenje iz sporazuma s Rusijom o raketama malog i srednjeg dometa i posledičnog razmeštaja svog novog nuklearnog i klasičnog raketnog naoružanja na evropskom kopnu, bliže zapadnim ruskim granicama i time izazvati oštri ruski protivodgovor, to sada niko ne može znati.
U svakom slučaju i to je itekako moguća varijanta, koja bi dovela do krajnje zategnutosti rusko-zapadnih odnosa i gde bi onda realizacija „Severnog toka 2“ uistinu bila ugrožena.
Ali tada bi, verovatno, bilo ugroženo i celokupno evropsko snabdevanje ruskim gasom, što bi značilo i njen potpuni energetski kolaps jer EU još dugo neće imati alternative ruskom gasu.
Osim toga, Moskva je više puta upozoravala Vašington da ne misli kako bi neki „lokalni“ evropsko-ruski vojni sukob, koji bi imao za cilj opustošenje ruskih i evropskih strateških kapaciteta, ostao ograničenog karaktera, i da bi u tom slučaju Rusija u njega uključila i teritoriju samih Sjedinjenih Država.
Dakle, stvari po SAD ni u tom pogledu nisu nimalo jednostavne pa će vašingtonski analitičari i geostratezi morati da vode računa o puno toga i da dobro promisle koja im je stategija u novonastaloj situaciji najpovoljnija. Ali čini mi se kako Vašington najpovoljniju strategiju više ni nema, već da pre može birati samo onu najmanje lošu.
Zoran Meter (geopolitika.news)
POTRAŽITE NAS I NA OVOJ MREŽI:
Webtribune vesti, by webtribune
