Nova atlantska povelja, koju su potpisali Džozef Bajden i Boris Džonson, ukazuje da se Zapad ne kreće ka razvoju, već ka neizbežnoj propasti. Ovo je nedavno izjavio politički analitičar Viktor Mizin.
U četvrtak, 10. juna, američki predsednik Džozef Bajden i britanski premijer Boris Džonson najavili su potpisivanje nove Atlantske povelje, dokumenta za koji lideri kažu da predstavlja viziju obe strane „za mirniju i prosperitetniju budućnost“.
Potpisivanje je obavljeno u Karbis Beju, Kornvol, Velika Britanija, gde su se sastali pomenuti funkcioneri.
Kako se ističe u dokumentu, glavni cilj povelje je zaštita principa, vrednosti i institucija demokratije i otvorenih društava što zajedno određuje snagu država i njihovih saveza.
Autori povelje napominju potrebu suočavanja sa svim najvažnijim izazovima našeg vremena, koje nameravaju da promovišu, podrže vladavinu prava i pomognu civilnom društvu i nezavisnim medijima.
Takođe, autori dokumenta insistiraju na pridržavanju principa suvereniteta, teritorijalnog integriteta i mirnog rešavanja sporova, protiveći se svakom mešanju u unutrašnje stvari nezavisnih država.
Konačno, potpisivanjem ove povelje, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države potvrđuju svoju zajedničku odgovornost za održavanje kolektivne odbrane, međunarodne stabilnosti i suprotstavljanja pretnjama iz sajber prostora, kao i svoju posvećenost da nastave da podržavaju principe globalne ekonomije 21. veka zasnovane na principima inkluzivnosti i pravde.
Istorijske paralele
Kako su strane primetile prilikom potpisivanja, novi dokument je direktno inspirisan Atlantskom poveljom iz 1941. koju su potpisali britanski premijer Vinston Čerčil i američki predsednik Frenklin Ruzvelt, koja je u velikoj meri predodredila temelje posleratnog mira u Evropi.
Kasnije se ovom dokumentu pridružilo još 10 država, među kojima je bio i Sovjetski Savez. U tome nema kontradikcije – povelja se zvanično smatra jednim od najvažnijih dokumenata antihitlerovske koalicije, pa se učešće Sovjetskog Saveza u njoj podrazumevalo.
Međutim, kako je Mihail Mjagkov, naučni direktor Ruskog vojno-istorijskog društva, profesor katedre za svetsku i nacionalnu istoriju MGIMO-a, primetio, zapravo se ispostavilo da je ovaj antinemački dokument bio usmeren protiv samog SSSR-a.
„Antihitlerovska koalicija, ili, kako je na Zapadu obično nazivaju, Velika unija, pokazala se kao izuzetno jedinstvena pojava u svetskoj istoriji, budući da su, u zajedničkoj borbi za tako pravednu stvar, kao što je uništenje fašizma, države sa dijametralno suprotnim političkim i društvenim sistemima ujedinjene. I ovo je bila glavna prepreka.
Da, formalno je Atlantska povelja bila vezana za konfrontaciju sa Hitlerom, ali su njene glavne odredbe, kao što je razoružanje država koje su priznali agresori, direktno govorile da glavna meta dokumenta neće biti Nemačka, već zemlja koja ju je porazila, odnosno SSSR“, objašnjava istoričar.
Zaista, osmi paragraf povelje iz 1941. kaže da sve države sveta moraju „iz razloga realnog i duhovnog poretka“ odbiti upotrebu sile. Istovremeno, poseban akcenat je stavljen na zemlje koje prete ili mogu da prete agresijom van svojih granica.
Prema Čerčilu i Ruzveltu, takve zemlje moraju biti razoružane bez pogovora. A, kako primećuje Mihail Mjagkov, SAD i Velika Britanija – iz očiglednih razloga – nisu sebe uvrstile u ovu kategoriju.
„Možemo reći da su problemi u antihitlerovskoj koaliciji počeli mnogo pre kraja rata. Na primer, strane su nemilosrdno odlagale otvaranje drugog fronta, koji je trajao sve do 1944. Štaviše, otvoren je u okviru operacije Nezamislivo, kada su Britanci i Amerikanci, zajedno sa Nemcima, trebali da započnu rat protiv Sovjetskog Saveza.
Moskva je to, hvala Bogu, sprečila, pošto je prva uspela da zauzme Berlin. Tada su London i Vašington konačno uvideli kako da vode konfrontaciju sa SSSR-om nakon završetka rata“, napominje Mihail Mjagkov.
Prema njegovim rečima, sve je na kraju dovelo do toga da je upravo Atlantska povelja postala pravi predznak formiranje UN, NATO i početak Hladnog rata, postavljajući temelje za formiranje transatlantskog saveza i obuzdavanje SSSR-a. Sovjetski Savez, koji je u svojoj pobedničkoj ofanzivi prošao pola Evrope, odmah je svrstan među potencijalno opasne države, a savez socijalističkih država, koji je nastao u istočnoj Evropi, proglašen je leglom novih tiranija.
Put do pada
Uprkos činjenici da je Hladni rat zvanično okončan 1990. godine, postoje brojni dokazi da se konfrontacija između Rusije, naslednice SSSR-a, Zapada koji predstavljaju SAD, Velike Britanije i čitavog NATO bloka, nastavlja do danas. Trka u naoružanju, akutna politička i ideološka konfrontacija, nastanak novih vojnih i ekonomskih saveza, ponavljajuće međunarodne krize (od Balkanskog rata do sukoba u Ukrajini) – sve ove manifestacije Hladnog rata su i danas aktuelne.
Ono što se svakako može primetiti je neprestano širenje NATO-a na istok. Kako je ruski predsednik Vladimir Putin primetio, u svom nedavnom intervjuu, to se nastavilo čak i u onim periodima kada su postojali prilično prijateljski odnosi između Moskve i Vašingtona.
Sada, kada NATO ozbiljno raspravlja o pitanju uključivanja Ukrajine u svoje članstvo, situacija izgleda potpuno katastrofalno. Stoga činjenica potpisivanja nove povelje od strane SAD i Velike Britanije, koja direktno upućuje na dokument iz 1941. godine, izgleda krajnje simbolično.
Administracija Bele kuće je već požurila da uveri javnost da nova Atlantska povelja ne cepa svetsku zajednicu i ne vraća je u Hladni rat. Prema izjavama iz Vašingtona, dokument, koji su potpisali Bajden i Džonson, uzima u obzir trenutni „mnogo složeniji globalni pejzaž“, što implicira uobičajene ljudske probleme kao što su klimatske promene, ili tehnološki izazovi.
Međutim, kako je primetio Viktor Mizin, vodeći istraživač Instituta za međunarodne studije MGIMO, diplomata i istoričar, takve izjave treba shvatiti isključivo kao paravan.
„Istorija se još jednom ponavlja. Ako su na početku Hladnog rata SAD smatrale da su baltičke države nelegalno porobljene od naše zemlje, danas je Krim u ovoj poziciji. Ako smo u prošlom veku sa užasom gledali na prvu nuklearnu bombu, ili druge novitete Zapada u naoružanju, onda i sada, usmeravajući pogled ka Zapadu, ne vidimo ništa osim palisade projektila koja je okrenuta prema nama. I ova povelja, bez sumnje, takođe ponavlja dokument iz 1941. godine, sa izuzetkom nekoliko kozmetičkih amandmana“, uveren je stručnjak.
Prema njegovim rečima, autori novog dokumenta su, najverovatnije, svojim potpisivanjem pokušali da daju simboličan početak nove, postpandemijske ere, koja se, uz neke pretpostavke, može nazvati svetskom katastrofom sličnom Drugom svetskom ratu. Međutim, u stvarnosti, svaki pasus novog dokumenta sadrži direktnu aluziju na Rusiju.
„U tekstu se govori o zaštiti principa demokratije u celom svetu, što automatski postavlja pitanje kriterijuma demokratije. Mislim da nije teško shvatiti ko će ih tačno ustanoviti. Potpuno isto se može reći i o planovima SAD i Britanije da se suoče sa klimatskim izazovima – u njihovu kategoriju će upasti zemlje koje ne odgovaraju „zelenom” kursu na Zapadu. I naravno, ispada da je Moskva ponovo okarakterisana kao glavni neprijatelj, kao i pre 70 godina. Međutim, sada imamo značajnog partnera u liku Kine “, smatra politikolog.
S tim u vezi, Viktor Mizin je siguran da potpisivanje povelje treba shvatiti kao konačno skidanje svih maski i pokušaj dve ravnopravne atlantske sile da svetski poredak konačno podrede svojim pravilima.
Međutim, danas (a to je potvrdila i pandemija) sve veći broj zemalja ponovo otkriva koncepte kao što su suverenitet i nezavisnost. Najtipičniji primer je projekat gasovoda Severni tok 2, koji SAD nisu uspele da nametnu Evropi. A to znači, smatra Mizin, da nova povelja SAD-a i Velike Britanije jednostavno nema budućnost.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Webtribune.rs
