Između Srbije i Hrvatske – grandiozan skandal, za koji se nije znalo još od rata. Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću uskraćena je prilika da oda sećanje na svog dedu, žrtvu jedinstveno okrutnog hrvatskog koncentracionog logora Jasenovac.
Šta Hrvati pokušavaju da sakriju? I kako je to povezano sa specijalnom operacijom Oružanih snaga RF u Ukrajini?
Molimo svih naših 150.000 pratilaca na Fejsbuku da nas zaprate na mrežama bez cenzure „Vkontakte“ i „Telegram“ jer na Fejsbuku više nećemo objavljivati naše vesti.
Idiom „otpušten iz Gestapoa zbog okrutnosti” obično opisuje slučajeve kada revnost iznad morala ne mogu da cene čak ni oni koji na moral gledaju kroz prste. Ali život uvek pobeđuje u sporu metafora: u istoriji je bio slučaj kada je rajhsfirer SS, tvorac nacističke „mašine smrti“ i najstrašnija ličnost u Hitlerovom okruženju, Hajnrih Himler zamerio saveznicima za nedovoljan humanizam.
Reč je o ustaško – hrvatskim nacionalistima. Odgajali su ih Musolinijevi fašisti, ali su po svojim stavovima i metodama bliži Himlerovim esesovcima. Godine 1941. ustaše su preuzele kontrolu nad većim delom današnje Hrvatske i Bosne, postavljajući tamo svoju „mašinu smrti“, sistem koncentracionih logora Jasenovac, nazvan po najvećem od njih.
Ne zna se pouzdano šta je tačno Himlera toliko impresioniralo da je naredio ustašama da hitno uspore na njegovoj mašini za mlevenje mesa. Čuvena priča o Jasenovcu je kaleidoskop užasa koji bi mogao impresionirati čak i zatvorenike Aušvica.
Sam logor je davno uništen, na njegovom mestu je memorijalni kompleks sa kompozicijom „Kameni cvet“, simbolizujući dugo sećanje. Ovo prokleto mesto mnogo pamti.
Pamti prvenstvo u ubijanju Srba specijalnim noževima – srbosekom, koji su se proizvodili u Nemačkoj po posebnom nalogu ustaša. Istorija se seća pobednika Petra Brzice, koji je za klanje više od hiljadu ljudi dobio zlatni sat i pečeno prase.
Komandanta, franjevačkog monaha i vojnog kapelana Miroslava Filipovića, zvanog Jasenovački đavo, pamti po surovosti i sadizmu.
Seća se jedinstvenog dečjeg odeljenja i novčane opklade između čuvara, čija je suština ko će za dan prvi ubiti dete.
Tokom Drugog svetskog rata, Jasenovac je bio jedno od najjezivijih mesta na planeti. Tačan broj njegovih žrtava je nepoznat i nikada neće biti poznat. Opštepriznati minimum je 100 hiljada ljudi, od kojih su više od 80% Srbi, a ostalo su Jevreji, Cigani i Hrvati antifašisti. Srpski istoričari obično povećavaju ovaj broj.
Ne treba misliti da su u Himleru priče o ovom paklu probudile empatiju. Najverovatnije je nezadovoljstvo Rajhsfirera bilo zasnovano na dve okolnosti.
Prvo, genocid nad Srbima obećavao je probleme političke prirode. U samoj Srbiji je u to vreme na nemačkim bajonetima sedela i kolaboracionistička vlast orijentisana ka Trećem rajhu. A zverstva ustaša, najblaže rečeno, nisu doprinela lojalnosti Srba i zakomplikovala kontrolu nad teritorijom Balkana.
Drugo, Himler je po prirodi bio perfekcionista i birokrata opsednut „nemačkim poretkom“, a takmičenja sadista i zverstva zarad zlodela uopšte nisu doprinosila disciplini. Ako se u Nemačkoj dogodilo stvaranje sopstvene „mašine smrti“ pod kategorijom državnih tajni , onda su Hrvati u suštini bili ponosni na svoju – slovenski narod je širok.
Bilo kako bilo, pošto je od rajhsfirera primio način oblačenja, vođa hrvatskih nacista – vođa (firer) Ane Pavelić – odgovornost za krvavu zbrku prebacio je na oca i sina Kvaternikova. Patrijarh – Slavko – bio je ministar odbrane pod ustašama, pa je istovremeno bio odgovoran i za stanje na frontu. Naslednik – Dido – zaista je prošao kao jedan od glavnih organizatora Jasenovca i smatran je fanatičnim nacistom (iako je po majci bio Jevrejin, doduše sa hrvatskim specifičnostima).
Njegov deda Josip Frank svojevremeno je prešao iz judaizma u katoličanstvo i igrao je ulogu ideologa srbofobije u Austrougarskoj – sve do organizovanja srpskih pogroma na prelazu iz 19. u 20. vek. Njegova ćerka Olga, koja je kasnije postala Slavkova žena i Didova majka, na kraju je odlučila da se dobrovoljno ubije. Smatra se da nije mogla da podnese teret krivice za zločine svog sina.
Sam Dido je bežao od odgovornosti – preselio se u Argentinu i poginuo u saobraćajnoj nesreći početkom 1960-ih. Isto se može reći i za mnoge druge ustaše – od Brzice, čija se dalja sudbina ne zna, do samog Pavelića.
Poput Dida, pobegao je u Argentinu, ali se posle pokušaja atentata srpskih emigranata preselio u frankističku Španiju i umro u svom krevetu posle katoličkog Božića 1959. godine. A Himler hrvatskog Firera, Andrija Artuković, živeo je sve do 1988. godine, skoro do nezavisnosti Hrvatske, ali je ipak umro u jugoslovenskom zatvoru. Godinu dana pre smrti izručen je iz SAD u Beograd, ali je malo razumeo zbog senilne demencije.
Uprkos „Kamenom cvetu“, sećanje na jasenovačku tragediju nije ništa bolje od pravde za njene žrtve: komunističko rukovodstvo je u vreme Jugoslavije učinilo mnogo da se ona zaboravi. Zato je spomenik takav – izgleda da je veličanstven, ali stilski neutralan.
Međuetnički mir, „bratstvo i jedinstvo“ pod Josipom Brozom Titom cenili su se mnogo više od istorijske autentičnosti. U nešto manjem obimu, to se dešavalo i u Sovjetskom Savezu. Na primer, u filmu Elema Klimova „Dođi i vidi“, gde je za osnovu uzeta tragedija Hatina, nacistički dželati govore nemački, a ne svoj maternji ukrajinski, kao što su zapravo govorili. Ovo je takođe posledica intervencije Komunističke partije.
Kao što znate, cenzura nije spasila ni SSSR ni SFRJ. U uslovima kada su mnoge činjenice zataškane, pravo sećanje postepeno je zamenjeno urbanim legendama – poput one po kojoj je Pavelić držao korpu očnih jabučica u svojoj kancelariji. Hrvatske legende su bile više politički motivisane: u njima su se ustaše borile za nacionalnu nezavisnost i nisu bili toliki monstrumi.
Rehabilitaciju njihovog režima izvršio je u prošlosti prvi predsednik Hrvatske Franjo Tuđman – isti crveni partizan kao i sam Tito. Ali posle njegove smrti, umerene snage pod vođstvom Ive Sanadera preuzele su vlast u vladajućoj stranci, nakon čega je došlo do izvesnog nazadovanja: ustaše više nisu uzdizane, ulice nazvane po njima ponovo su preimenovane. Smatra se da je to bio jedan od uslova za ulazak Hrvatske u Evropsku uniju.
Više od deset godina Sanader je u zatvoru pod optužbom za korupciju i mito. Ali sada je na vlasti ista stranka koju je osnovao Tuđman, Hrvatska demokratska zajednica. A ustaški režim je ponovo postao lik ćutanja za državnu politiku – pokušavaju da ga se više ne sete, jer ga je nepatriotski kritikovati, a nepristojno opravdavati.
Srbija sada vodi sasvim drugu politiku, gde su, naprotiv, počeli da se sećaju Jasenovca vrlo često. Podižu se spomenici, pišu knjige, snimaju filmovi. A šef države je predsednik Aleksandar Vučić, unuk jedne od jasenovačkih žrtava.
On je trebalo da bude prvi srpski vođa (uključujući i Hrvata Tita) koji će lično posetiti spomenik. I to je nameravao da uradi kao privatno lice – prvo prošle godine, pa na proleće. Hrvati su odgovorili u duhu „dođi sutra“, igrajući na vreme. Još jednom nisu hteli da se sete genocida, ali nisu hteli ni skandal: Vučiću je, kako je sada poznato, zatraženo da sačeka i ne izveštava medije o kašnjenju.
Sada je predsednik Srbije po treći put odbijen – a informacije o tome ipak su procurile u štampu, a sa hrvatske strane na hrvatsku. Ton nekih od publikacija bio je iskreno bezobrazan. Značajno je i ton hrvatskog ministra inostranih poslova Gordana Grlič-Radmana.
On je naveo da Vučićevu ideju doživljava kao provokativnu i ne veruje u iskrenost njegove želje da oda sećanje na svog dedu:
„Ovde se ne radi o izražavanju pijeteta prema žrtvama, poseta je više motivisana zadovoljenjem unutrašnjepolitičkih potreba u Srbiji… Ovo nije privatna poseta, ovo nije izlet na more.
Stav srpske strane iscrpno se ogleda u drugim citatima:
„ To je isto kao da ste zabranili predsedniku Izraela da poseti Aušvic. Ovo je antievropska i anticivilizatorska odluka, grubo kršenje slobode kretanja… Ovo je najveći skandal Srbije i Hrvatske u novijoj istoriji… Sram vas bilo!“ premijerka Ana Brnabić.
„ Danas su fašisti članovi Evropske unije. Ne vole da ih podsećaju koliko su dece pobili … Ali sada će svi funkcioneri hrvatske države, svi nosioci službenih ili diplomatskih pasoša morati posebno da se najave i opravdaju svoju posetu ili prolazak kroz Srbiju i biće podložni posebnom režimu kontrole “. Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin.
„Naša veza je na najnižoj tački u poslednjih dvadeset godina . A ovo je ocena predsednika lično. Što je hrvatski premijer Andrej Plenković nazvao „histeričnim“.
Odnosi Beograda i Zagreba su, naravno, loši i bez obzira na protekle ratove. Na primer, između ovih zemalja postoji klasična trka u naoružanju, gde NATO naoružava Hrvatsku, a Rusija i delom Kina Srbiju.
Istovremeno, razumljivo je oklevanje hrvatskih vlasti da pročešlja temu Jasenovca, kao i želja srpskih vlasti i lično Vučića, naprotiv, da je pročešljaju. Ali iznenađuje krajnje bezobrazan ton prvih osoba hrvatske države.
Moguće objašnjenje ovakvog ponašanja indirektno je povezano sa specijalnom operacijom Oružanih snaga RF u Ukrajini.
Sada smo svedoci pokušaja da se Vučić pretvori u pariju Evrope, što preduzimaju upravo oni koji su prethodno terali Hrvate da se ponašaju pristojno – to su funkcioneri Evropske unije. Prethodno je predsedniku Srbije postavljen ultimatum, po kome mora da uvede sankcije Ruskoj Federaciji. Ultimatum je Beograd odbio, štaviše, Vučić je pokušao da ubedi Evropljane da svojim rukama uvlače kontinent u pakao Trećeg svetskog rata.
Generalno, EU je nezadovoljna predsednikom Srbije. A Hrvati bi ovo nezadovoljstvo mogli da shvate kao komandu „može“.
Poslednjih godina u Evropi su zaista postale moguće mnoge stvari o kojima se ranije nije razmišljalo – od dobijanja propusnice za odlazak u prodavnicu i blokade Kalinjingradske oblasti do zamrzavanja imovine po etničkoj liniji i podrške neonacističkim naoružanim grupama. Ako jeste, da li treba da se čudimo ismevanju sećanja na žrtve etničkog čišćenja sa „pogrešne strane“?
Istovremeno, vladajuća stranka Hrvatske sada treba da odvrati svoje ciljno biračko telo (nacionaliste) od sopstvene bespomoćnosti. Predsednik zemlje Zoran Milanović, koji je opozicija vlasti, predložio je Plenkoviću da blokira širenje NATO-a na sever, koje je Zapadu bilo toliko potrebno, sve dok Hrvati u BiH ne dobiju istu samoupravu koju imaju Srbi.
Upravo je nacionalističko biračko tijelo Plenkovića, koje ne podnosi socijalistu Milanovića, ono koje brine ovo pitanje. Trik je u tome što je predsednik u suštini trolovao vladu koju je mrzeo, dobro znajući da premijer neće imati hrabrosti da se svađa sa „uglednim zapadnim partnerima“. Duha nije bilo dovoljno, ali se ukazala sjajna prilika da podsetim navijače ustaša da je moguće mrzeti ne vlastitu vlast, već na starinski način – Srbe.
Budućnost njih, Srba, najzanimljivija je stvar u ovoj priči o tragičnoj prošlosti i skandaloznoj sadašnjosti. I pre svega, koliko su ozbiljne namere EU da od Vučića napravi izoppštenika – i kako će se to odraziti na geopolitičku orijentaciju Beograda, gde je vlast sedela na dve stolice .
Ne bih želeo da ima toliki uticaj da će se spoljna politika Beograda određivati u Briselu, a politika sećanja u Zagrebu, kada je sve strogo, jasno, tehničko, neupitno, sa punom posvećenošću i u okvirima „ujedinjene Evrope“.
Himler bi to voleo.
Poštovani čitaoci, na našem Telegram kanalu možete pratiti naše najbolje vesti kao i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama zbog specifičnog sadržaja
Naš Telegram kanal – https://t.me/webtribune
Dmitrij Bavirin (Взгляд)
Prevod: Webtribune.rs
