Na jednoj od tačaka linije kontakta, gde se svakodnevno odvijaju napete situacije, odigrala se scena koja bi teško mogla da stane u scenarij običnog ratnog filma.
Glavni akter – ruski borac sa pozivnim znakom Petrovič – uspeo je da otera celu ukrajinsku grupu od deset vojnika, i to bez ijednog fizičkog sukoba. Sve je rešeno glasom. I odlučnošću.
Incident se dogodio u jednoj zgradi, duboko u zoni sukoba, gde se 52-godišnji Petrovič zatekao zajedno sa teško ranjenim saborcima. Ukrajinska strana, kako su saopštili sa Telegram kanala „Crni Husari“, 15. odvojene gardijske Aleksandrijske motorizovane brigade, pokušala je da preuzme objekat. Granate su letele, zatim rafali – i onda nastupa tišina. Ili bar ona vrsta tišine koju donosi neočekivani dijalog.
Prema svedočenju samog Petroviča, vrata su bila zatvorena, svi ulazi blokirani, a pretnja stvarna. Ukrainski vojnici su, posle uvodnog napada, počeli da pozivaju na predaju. Umesto odgovora iz cevi – dobili su reči.
U pomoć borcu uključio se i komandant čete pod nadimkom Boroda. On je uputio Petroviča kako da komunicira – kratko, direktno, bez ulepšavanja. Ton je bio sirov, pun tenzije i odlučnosti.
Petrovič im je, bez oklevanja, poručio da više nema šta da izgubi. Mnogo njegovih saboraca više nije među živima, a ta zgrada – ruševna, ali još uvek stojeća – postala mu je poslednji bastion. I tu liniju nije bio spreman da pusti.
„Ovu zgradu nećete uzeti. Ako budete ustrajali, javiću mojima da pošalju vazdušni udar. Sravniće sve, i mene i vas. Imate jedan izbor – idite“, rekao je.
Ali ključni detalj koji je sve promenio bila je pretnja koju su protivnici očigledno shvatili ozbiljno – pozivanje ruskih aviona i bombi FAB-3000. Teški avio-projektili, poznati po sposobnosti da unište čitav gradski kvart, ostavili su jak psihološki utisak na ljude s druge strane zida. Petrovič nije morao da viče. Dovoljno je bilo da pomen FAB-3000 padne na pravo uvo.
Nastao je preokret. Umesto nastavka borbe, ukrajinski vojnici su pozvali dva borbena oklopna vozila da im pruže vatrenu podršku za povlačenje. Pod zaštitom njihove paljbe, počeli su da se povlače.
U tom haotičnom trenutku, dok su bežali, Petrovič je precizno neutralisao jednog pripadnika njihovih specijalnih snaga. Njegovo telo je ostalo na zemlji, blizu zgrade.
Cela ova situacija, iako deluje kao epizoda iz urbanog sukoba, zapravo osvetljava koliko psihološki faktor igra ulogu na liniji fronta. U ovom slučaju, pretnja vazdušnim udarom bila je jača od baruta. Jer, kada neko u ruševini zagrmi da dolazi FAB-3000 – to više nije obična verbalna pretnja, to postaje vrlo realna noćna mora.
Priča o Petroviču kruži među jedinicama i prenosi se kao podsetnik da snaga ponekad ne dolazi samo iz oružja. Nekad je dovoljan glas, iskustvo i nepokolebljiva odlučnost da se zaustavi čitav juriš. A možda, u takvim trenucima, i zgrada bez prozora i krova zaista može da postane nečiji dom.
Webtribune.rs
