Pre desetak godina uticajni ruski analitičari zaključili su da je nastajanje multipolarnog sveta neizbežno i da bi Rusija mogla da ima koristi od ove tranzicije usvajanjem strategije koja bi kombinovala realizam velikih sila i „tradicionalne“ ruske vrednosti.
Ova strategija, prvi put razrađena u govoru Vladimira Putina 2013. godine u debatnom klubu Valdaj, postala je poznata kao „civilizacijski realizam“. Ovaj esej opisuje kako se, kroz civilizacijski realizam, Rusija nada da će stvoriti novi i „čestitiji“ svetski poredak.
Činilo se da je neočekivano mirni kraj Sovjetskog Saveza okončao hladni rat. O tačnoj prirodi onoga što je dogovoreno na kraju Sovjetskog Saveza i dalje se žučno raspravlja.
Bez obzira na stvarnost, širenje NATO-a postalo je simptomatsko za šire nesporazume posle epohe hladnog rata. Uprkos ovom razočaranju, Rusija je i dalje težila da postane punopravan deo zapadne zajednice, mada je Putin ranije nagovestio da će mnogo toga zavisiti od toga kako Evropa odluči da odgovori na težnje Rusije. „Ako nas budu gurali od sebe,“ rekao je u intervjuu u februaru 2000. neposredno pre nego što je preuzeo predsedničku funkciju, “ bićemo primorani da tražimo druge veze i da ojačamo sopstvenu državu“.
Intenzitet ruske zabrinutosti zbog „potiskivanja“ postao je očigledan u februaru 2007. na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. Putin je pozvao svoju publiku da razmotri da li je „apsolutna bezbednost“, koju je Amerika tražila, uopšte moguća u savremenom svetu. Predložio je da učesnici razmišljaju o novoj arhitekturi globalne bezbednosti koja bi mogla da se prilagodi međunarodnim akterima u razvoju na međunarodnoj sceni. Putin je priznao da bi Sjedinjene Države očigledno bile prve među jednakima u ovom novom svetskom poretku, ali ne i hegemoni.
Još odlučniji pomak u ruskom spoljnopolitičkom razmišljanju dogodio se, međutim, nakon što je Putin izabran za predsednika 2012. Na svom godišnjem sastanku sa vodećim ruskim specijalcima u Valdaj klubu 2013., on je prevazišao svoju uobičajenu kritiku unipolarnosti i prvi put objasnio za koje vrednosti se Rusija zalaže.
Putin je rekao da se Rusija vraća svojim osnovnim vrednostima, ostajući otvorena i prijemčiva za najbolje ideje Istoka i Zapada. Te osnovne vrednosti ukorenjene su u hrišćanstvu i drugim svetskim religijama.
Ono što je još važnije, unipolarni i sve više sekularni svet, koji neki sa Zapada žele da nametnu ostatku sveta, rekao je Putin, „predstavlja odbacivanje prirodne raznolikosti sveta koju je Bog omogućio“. Rusija će braniti ove hrišćanske moralne principe, i kod kuće i u inostranstvu.
Od tada, rat u Gruziji i neprekidna tragedija u Ukrajini pojačali su negativne stereotipe i u Sjedinjenim Državama, gde mnogi krive rusku intervenciju; i u Rusiji, gde mnogi vide iste događaje kao vrhunac zapadne politike usmerene na promenu režima u bivšem Sovjetskom Savezu. Budući da šanse za rešavanje ukrajinskog pitanja praktično ne postoje, uticajni posmatrači, poput savetnika predsednika Vladislava Surkova, nedavno su sugerisali da su ruski pokušaji da postane deo Zapada možda okončani.
Definisane konture sadašnjeg sukoba istok-zapad su očigledne. Rusija se protivi samoj ideji da zapadne kulturne vrednosti predstavljaju standard međunarodnog ponašanja i smatra da je poželjni multipolarni svetski poredak zasnovan na plurkulturalizmu (raznolikost među narodima).
„Civilizacijski realizam“: Novi ruski pristup međunarodnim odnosima?
Fokusiranje na vrednosti proizvodi široko prihvaćene zapadne pretpostavke o ruskoj spoljnoj politici. Prva je da Rusija odbacuje međunarodni poredak posle hladnog rata, što nije sasvim tačno. Rusija se plaši globalnog haosa i veruje da napori Amerike da sačuva svoju globalnu hegemoniju vode takvom haosu.
Suprotno od odbacivanja međunarodnog sistema, Rusija veruje da ga stabilizuje radeći protiv hegemona u trenutnom okviru, a istovremeno pokušava da ga proširi i na nove aktere.
Druga pogrešna pretpostavka je da je Rusija odlučna da potkopa „liberalni poredak vođen od strane SAD“. U stvari, Rusija očekuje da će SAD ostati vođa liberalnog, zapadnog modela globalnog razvoja, ali tvrdi da takođe mora i da nauči da koegzistira sa drugim modelima.
Kako Rusija to vidi, u budućnosti će postojati više centara moći, od kojih nijedan neće biti manje moralan od bilo kog drugog. Pojmovi poput „američka izuzetnost“ služe samo izolaciji SAD-a, kaže Rusija, i iako će američko vođstvo bez sumnje izbledeti, kako svet postaje plurkulturološki, liberalizam ne treba da povlači sa sobom.
Kako onda Rusija definiše sebe? Rusija sebe definiše kao deo Zapada koji želi da uspostavi okvir za globalno liderstvo oko vrednosti koje Zapad deli sa nezapadnim državama. Ruski politički teoretičar Boris Mežuev ovo naziva „civilizacijskim realizmom“.
Civilizacijski realizam razlikuje se od klasičnog realizma po tome što uključuje važnost vrednosti u međunarodnim poslovima. Takođe se razlikuje po tome što uočava vrednost u raznolikosti kulturnih zajednica, kao i pojedinaca.
Ruski pristup stoga treba opisivati ne kao protivljenje liberalizmu, već kao drugačiji oblik liberalizma, onaj koji se udalajava od zapadne hegemonije i približava nezapadnjačkim tradicijama i uticajima.
Ta svest nam daje veći uvid u novonastali zagrljaj vrednosti i religije ruske spoljne politike. Ako se na meku moć gleda kao na upotrebu verskog i kulturnog srodstva za postizanje spoljnopolitičkih ciljeva, mnogi ruski susedi ostaju prilično prijemčivi za rusku meku moć. U Ukrajini, Gruziji, Moldaviji i baltičkim državama, to se pokazalo kao odnos „ljubavi-mržnje“, koji Rusiju drži u centru pažnje javnosti.
Da bi još više proširila domet svoje meke moći, Rusija će verovatno promovisati tri stvari.
Prvo, da bi bila uspešna, država ne mora da ide u korak sa zapadnim modelom razvoja.
Drugo, treba osporiti paradigmu društva opsednutog potrošnjom. Umesto da prihvate rašireni konzumerizam, nacije bi trebale da traže održive, autohtone izvore duhovnog razvoja, na kojima će graditi svoje održive, autohtone oblike ekonomskog razvoja.
To dovodi do treće bitne teme Rusije – socijalni konzervativizam – koji je u skladu sa konzervativnim i verskim grupama i u Evropi i u Americi.
Ruski novi moralni okvir uklapa se u ovaj plan, uvećavajući uticaj ruske meke sile. Rusija veruje da se sada može osloniti na ključne države koja će joj pomoći u slučaju intenzivnog neprijateljstva na zapadu, jer njeni napori ne koriste samo Rusiji, već i svim nacijama koje teže međunarodnom kulturološkom poretku.
Ali za mnoge, međutim, nema sumnje da Rusija snosi ogroman deo krivice za povratak hladnog rata. Ali ono što je bivša državna sekretarka Hilari Klinton smatrala samo obnavljanjem sovjetske vlasti, zapravo je nešto daleko ambicioznije – obnavljanje tradicionalnih ruskih običaja i verskih vrednosti, tako da mogu da posluže učvršćavanju položaja ruske države.
Olujni oblaci ponovo se navlače nad evropskim kontinentom. Umesto da se zbližavaju, čini se da se Rusija i Zapad odvajaju sve dalje i dalje. Međutim, postoji jedna vrlo uočljiva razlika između Sjedinjenih Država i Evrope. Dok je u Americi politička opozicija podjednako rusofobična koliko i politički establišment, u Evropi nije. Pojedine evropske stranke su željne da ponovo uspostave normalne odnose sa Rusijom. Izborna jedinica koja bi podržala takvo približavanje, u Sjedinjenim Državama jednostavno ne postoji, a to ozbiljno ograničava uticaj Amerike na Rusiju.
Pojačavanje američkog uticaja na Rusiju je sigurno moguće, ali zahtevaće dramatičan raskid sa prošlošću. Konkretno, biće potrebno prihvatanje Rusije kao neizostavnog dela Evrope i zapada, umesto njenog uklanjanja.
O tome je govorio i aktuelni predsednik Češke Miloš Zeman, koji je u nedavnom intervjuu rekao da će jednog dana Rusija sigurno postati članica Evropske unije. Zatim je upitno dodao: „Ako vam se to ne sviđa, razmislite o sledećem: Evropska unija mora se pridružiti Ruskoj Federaciji“.
Koja će od ove dve budućnosti uslediti, zavisiće od nas zaključuje analizu „Journal of International Affairs“.
Webtribune.rs
