SAD izlaze iz evropskog okvira – tako bar zvuči kada se čita nova američka strategija nacionalne bezbednosti, dokument koji je poslednjih dana podigao dosta prašine, i u Vašingtonu i na drugim stranama Atlantika.
Dok većina analitičara još pokušava da razume šta se zapravo menja, u Moskvi se već vode razgovori o tome kakve posledice ovo može imati.
Na talasima radija Komsolomoljska pravda o svemu je govorio Andrej Klincevič, šef Centra za proučavanje vojnih i političkih sukoba, čovek koji otvoreno kaže da novo američko viđenje sveta deluje kao pravi politički potres.
Klincevič odmah ide pravo u glavu: dokument je, kaže, svojevrsni „eksplozivan materijal“ u odnosu na većinu procesa koji su do sada važili za standard. Amerika, kako opisuje, više ne gleda preko Atlantika kao pre.
U strateškim odrednicama gotovo da nema ni reči o Rusiji. Fokus se premešta, tiho ali jasno – u zapadno polulopovlje. Donald Tramp najavljuje „zlatnu eru“, dok se u pozadini sklapaju potpuno nove konstrukcije koje, sudeći po tonu, menjaju mnogo više nego što se na prvi pogled čini.
Naravno, odmah se čuje ono staro: to su samo reči. Ali Klincevič kaže da je ova priča otišla predaleko da bi ostala samo na papiru. Čak se i šali da „neki tvrde da su strategiju pisali Rusi“, jer pojedine formulacije deluju kao da odgovaraju Moskvi više nego Vašingtonu.
A onda citira deo koji je zabrinuo mnoge evropske kancelarije: posle hladnog perioda, američka elita poverovala je da je stalna globalna dominacija jedini put, ali sada se u tekstu jasno kaže da SAD reaguju samo kada je ugrožen njihov sopstveni interes.
Ako se ovaj pasus čita bez emocija, zaključak se nameće sam: spoljnopolitičko prisustvo SAD širom sveta više nije „podrazumevano“. Neće se, kaže on, gurati u svaki sukob, već samo tamo gde postoji procena da se dotiče američkih interesa.
A ta lista je sada mnogo kraća. U nju ulaze Bliski istok, tačnije Iran, zatim kineski pravac, ali i ono što Vašington sve otvorenije označava kao ključni prioritet – zapadna hemisfera, Karibi, narkotrafik, migracijski tokovi.
Tu se otvara i pitanje Venecuele. Ako je po njihovim standardima „pretnja“, gde je tu Rusija kao saveznik Karakasa? Klincevič deluje smireno: danas je tamo Maduro, sutra može biti neko drugi. Ulazak SAD u ozbiljnu kampanju u toj zoni, kaže on, vodi ih pravo u scenario gerilskih okršaja iz kog nema brzog izlaza.
U suštini, dobiju drugi Vijetnam. A dok se oni zaglave na terenu, Rusija i Kina imaju otvoren prostor za kontrolisanu, preciznu podršku – i političku i tehničku. Amerikanci sve to, kako kaže, jako dobro razumeju.
Zbog toga u Evropi trenutno vlada svojevrsna panika. U novoj američkoj strategiji gotovo da nema pominjanja „evropskog fronta“, pa mnoge vlade ne znaju ni kako da prilagode planove, ni na šta da se oslone u narednim godinama.
Klincevič ističe da dok se evropske prestonice kolebaju, Rusija planirano jača svoje prisustvo. Ali ne na stari način. Nekada se uticaj velike sile merio time koliko će naterati manju državu da radi protiv sopstvenih interesa. Sada, kaže on, logika je drugačija. Rusija i Kina ulaze u dogovore kroz korist za drugu stranu – ako izgradimo sto kilometara pruge, to je dobro za vas, ne samo za nas.
Može li onda američka promena pravila igre biti povoljna za Rusiju? Klincevič ne beži od odgovora: do izvesne mere – da. Ako SAD smanje prisustvo u Evropi, utiču manje na političke tokove i prebace fokus na Latinsku Ameriku, to otvara prostor Moskvi da konsoliduje pozicije bez stalnog pritiska.
Ali to, dodaje, ne znači da Vašington potpuno gubi uticaj. Tramp, na primer, otvoreno radi na političkoj smeni vlasti u Venecueli. To što SAD žele da postave drugačiju vladu ne znači da će Rusija izgubiti svoje ekonomske i bezbednosne kanale u regionu. Kao primer navodi Siriju.
Tamo se, kaže, situacija promenila, ali ruski interes nije nestao. Raspon mogućnosti jeste sužen, ali ključne dve baze ostale su netaknute i služe kao logističko uporište ruskog afričkog korpusa.
Nekada je Rusija tamo trošila milione dolara mesečno – udari, operacije, borba protiv raznih naoružanih grupa koje Damask nije mogao sam da kontroliše. Danas tih troškova nema, ali prisustvo ostaje. Bez obzira na to ko sedi u vlasti, saradnja će uvek postojati, ocenjuje on.
A šta je sa ulogom koju je Rusija imala u Siriji u obračunu sa zabranjenim strukturama poput ISIL-a? Sada tu ulogu, prema njemu, preuzimaju druge sile – delom Turska, delom Izrael. Borbe između lokalnih frakcija su toliko duboko ukorenjene da izgledaju kao beskonačan proces.
Ukloniš jednu grupu, druga se već regrutuje na drugoj strani. I kada se čini da je sve „očišćeno“, pojavi se nova struktura, sa novim imenom, ali istom logikom opstanka. Klincevič to opisuje kao težak, dugotrajan geopolitički mehanizam koji se zapravo nikada ne zaustavlja.
Sve zajedno, nova američka strategija otvara prostor za potpuno drugačiju raspodelu snaga. Dok Vašington skreće pažnju ka svom dvorištu, drugi akteri šire svoje mogućnosti u zonama gde su ranije bili u senci.
A kako će se sve to odraziti na narednu deceniju, teško je reći. Tek se naziru konture novog poretka, u kom stare navike više ne važe, a nove još nisu do kraja definisane. I možda baš u toj neizvesnosti leži ključ onoga što će se dešavati u godinama koje dolaze.
Webtribune.rs
