Dok su se u Sočiju prošle nedelje sastajali predsednici Rusije, Turske i Irana, u Varšavi je održana konferencija o Bliskom istoku, na kojoj je Amerika okupila 61 svog saveznika s ciljem da, sumirao je portal „Politiko“, „okonča osećaj isključenosti Sjedinjenih Država iz diskusija o ovom regionu“. Umesto toga, međutim, usledio je popriličan fijasko.
I to višestruki. Na sastanak, na kome su u ime SAD učestvovali potpredsednik Majk Pens, šef Stejt departmenta Majk Pompeo i zet Donalda Trampa Džared Kušner, najbliži evropski saveznici, poput Francuske i Nemačke, poslali su samo diplomate nižeg ranga, a šefica diplomatije Evropske unije Federika Mogerini nije došla uopšte jer je, kako je rekla, imala druge obaveze. Nije tu bilo ni predstavnika Turske, Katara i Libana.
[adsenseyu1]
Konferencija u Varšavi održana je pod nazivom „Ministarski sastanak za promociju budućnosti mira i bezbednosti na Bliskom istoku“. Međutim, izraelski premijer Benjamin Netanijahu otkrio je njenu pravu svrhu, rekavši da su predstavnici vodećih arapskih država, sa Izraelom, tu došli da razmotre „zajednički interes rata sa Iranom“.
Krajnji rezultat, ispostavilo se, bio je suprotan ovim očekivanjima. „Podele oko Irana nanose štetu naporima SAD da izgrade konsenzus o bliskoističnoj politici“, zaključio je „Vol strit džurnal“.
Zbog čega Sjedinjene Države nisu uspele da izgrade konsenzus oko svoje politike na Bliskom istoku? Koliko je duboka ova podela među saveznicima, a koliko je bliska saradnja koju su ostvarili Rusija, Turska i Iran? I da li je Rusija, kako takođe konstatuje „Politiko“, koji Rusiji inače nije naklonjen, zaista postala dominantna sila na Bliskom istoku?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili prof. dr Ilija Kajtez sa Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost i dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović.
„Amerika je na Bliskom istoku u fazi povlačenja, uz snažno uzdizanje Rusije i njenih partnera Turske i Irana, u pozadini je naravno i Kina, i upravo se na tom terenu iskazuje nastanak multipolarnog sveta. Otuda, neuspeh varšavskog okupljanja bio je, realno, i očekivan“, smatra Ilija Kajtez koji napominje da su „sve izraženije pukotine u evroatlantskom savezu, a do naročitih podela dolazi između SAD i država takozvane Stare Evrope. Dodatan problem s tim u vezi, koji se pokušava ublažiti, jeste fundamentalni razlaz o pitanju Irana. Ovo je situacija koja je do pre petnaestak godina bila nezamisliva – SAD su praktično ostale usamljene kada je reč o nuklearnom sporazumu s Iranom. SAD su u Varšavi pokušale da konsoliduju tu situaciju, međutim, Nemačka, Francuska i Velika Britanija nisu pokazale veliki entuzijazam za to. Naprotiv, kako je i ukazao ruski šef diplomatije Sergej Lavrov, te pukotine postaju sve dublje i sve ih je teže prikriti.“
„Sa stanovišta američke administracije, okupljanje u Varšavi bilo je poprilično haotično. SAD nisu uspele da protiv Irana mobilišu značajan broj zemalja“, ukazuje Borislav Korkodelović. „Jedini značajan dobitnik je izraelski premijer Benjamin Netanijahu – pokazalo se da je izraelski lobi unutar SAD uspeo da tu konferenciju usmeri u prilog Izraela i, naročito, samog Netanijahua, koga u aprilu čekaju parlamentarni izbori, a istovremeno je suočen s ozbiljnom policijskom istragom.“
Komentarišući američki neuspeh u Varšavi, portal „Politiko“ Rusiju opisuje kao „dominantnu silu na Bliskom istoku nakon što je uspešno zaštitila sirijskog predsednika Bašara el Asada“. A na sličan način i „Vašington post“ priznaje da je, uprkos nastojanjima Vašingtona, „Moskva zacementirala svoju ulogu istinskog arbitra budućnosti Sirije“ i da svi regionalni igrači, uključujući i američke saveznike poput sirijskih Kurda, „sad gledaju prema Kremlju“ oko konačnog raspleta.
„Ključne karte u ovoj komplikovanoj geopolitičkoj slagalici sada drže Rusi, i to iz nekoliko razloga“, objašnjava Ilija Kajtez. „Prvo, Iranci ne smeju da ignorišu bilo kakav racionalan zahtev Rusije jer bi ostali usamljeni. Takođe, Rusija ima i veoma bliske odnose s Izraelom, koji ima veliki strah od iranskog približavanja njegovim granicama i zato mu je potrebna ruska pomoć. A tu je i Turska, čija nabavka ruskih sistema S-400 predstavlja poraz Amerike. Rusija je, jednostavno, postala jedini faktor, faktor stabilizacije, koji sve ove interese može koliko-toliko da pomiri. Pored sjajnih vojnih sposobnosti koje je pokazala u ratu u Siriji, Rusija sad iskazuje i sjajnu diplomatsku sposobnost. Ona ide polako, ne žuri, pravi kompromise kada je to potrebno, ima adute na svim stranama, i nepristrasna je. Za razliku od Amerike koja je sve vreme nastupala predatorski.“
„Rusija se vratila na velika vrata. Učinila je ono što SAD nikada nisu uspele – uz realističan pristup ona uspeva da sasluša sve strane, što je utoliko veći uspeh jer na Bliskom istoku važi pravilo da niko nikome ne veruje“, navodi Borislav Korkodelović, ukazujući da istovremeni proces opadanja američkog uticaja na Bliskom istoku ima i šire geopolitičke posledice: „Centri svetske moći pomeraju se prema Istoku. O tome govori i turneja princa prestolonaslednika Saudijske Arabije Muhameda bin Salmana po zemljama Azije, koja će se završiti u Kini. A Saudijska Arabija je jedan od ključnih saveznika SAD, koje sve više dobijaju neku vrstu sekundarne uloge, umesto da diktiraju tokom procesa kao što su mogle ranije.“
Nikola Vrzić (Sputnik)
