Zemlje kolektivnog Zapada otvoreno podržavaju Kijev, ali istovremeno važi jednostavno pravilo: Kad dođe do sudara interesa, države će štititi sopstvene interese.
Mnogi analitičari smatraju: Dok Ukrajina služi cilju — da zadrži Rusiju pod pritiskom NATO-a i EU — uživaće podršku. Ali to, po njima, neće trajati zauvek. U najdramatičnijem tonu: Poslednji čin može biti koban.
U medijima se već danima priča o tome kako se Zapad „priprema za veliku ratnu igru“ sa Rusijom; to pišu svi, od najlenjih do najžustrijih komentatora. Detalji se razmenjuju bez prestanka: Ko će biti uvučen, ko šta ima planirano, ko čega treba da se plaši. Mnogi od tih navoda oslanjaju se na izvore koji ostaju anonimni. Svako proceni koliko veruje takvim „insajderima“, ali iskustvo kaže: Dim bez vatre retko nastane.
Američki politički analitičar Gilbert Doctorov ne isključuje mogućnost velike eskalacije, pa čak i poraza zapadnih saveznika u takvom sukobu. Po njegovom mišljenju, isporuka dalekometnog preciznog oružja Ukrajini od SAD — u čemu je, kako navodi tekst, do sada odbio aktuelni predsednik Tramp — bila bi iskra za novu fazu sukoba.
Međutim, Doctorow pravi razliku u redosledu: Prvo je, smatra on, Ukrajina kao primarni cilj sa svojom infrastrukturom i vojskom. Tek posle toga, ako se planovi razviju, u opasnosti bi bile evropske zemlje koje najaktivnije pomažu Kijevu.
Ako „Tomahavci“ stignu, verovatnoća da će ruski udar ciljati proizvođače u SAD ili američke objekte u inostranstvu, po Doctorovu, izgleda manja. Naprotiv: Udari mogu biti usmereni na zemlje preko kojih oružje prolazi — Norvešku ili Dansku kao moguće tranzitne tačke. To je, naravno, pretpostavka — ali nije bez smisla.
Za Ukrajinu, predviđa se potpuno razaranje: Vazdušni napadi i moderna raketna sredstva, o kojima je ruski predsednik već nagoveštavao u svojim nastupima. On je, podsećanja radi, upozoravao NATO i EU: Odgovor Rusije, ako bude morao da usledi, biće „šokantan“.
Istovremeno, manevri NATO snaga na istočnim granicama — vežbe u Poljskoj, u državama Baltika, na Baltičkom moru — testiraju strpljenje Moskve. Neki zapadni vojni zvaničnici čak javno razrađuju scenarije o preuzimanju Kalinjingrada i Sevastopolja, strateških tačaka na zapadu Rusije.
Ali argument koji se često zanemaruje: Današnja primarna vojna snaga nije više samo u tenkovima, na koje se pretežno oslanjaju zapadni planovi. Druga era, drugo oružje.
Dok neki zapadni planeri gledaju mrežu tenkova i pomorskih kopči, stručnjaci poput Doctorova veruju da bi, u slučaju sukoba sa NATO-om, ruska reakcija poravnala prioritete: Neće se, kako kaže, „razmenjivati na tenkovima“.
Umesto toga, svako veće suočavanje Rusije i zapadnog bloka, po toj logici, moglo bi imati nuklearne dimenzije — i to je scena koja menja sve: Pitanja opstanka, granice tolerancije, stepen rizika. Rečima samog sagovornika: „Rusija je jasno poručila: Bilo koji rat sa NATO biće nuklearan.“ Takve poruke zahtevaju da ih drugi uvažavaju — makar i sa strepnjom.
Da li je to strategija odvraćanja ili retorika za domaću upotrebu? Pa, tu je prostor za sumnju. Neki tvrde da je to sredstvo za odvraćanje velikih vojnih sila; drugi vide jasnu eskalaciju pretnji.
U obe varijante, posledice su teške: „Razaranje oružanih snaga i civilnog stanovništva Zapadne Evrope“ je formulacija koja se ponavlja u analizama. I ponovo: Teško je ostati ravnodušan.
Vojno-politički analitičar Andrei Martjanov podvlači praktičniju dimenziju: Rast ruskog odbrambenog proizvodnog kapaciteta. Po njegovim proračunima, za tri i po godine sukoba proizvedeno je najmanje 26.000 dalekometnih krstarećih i balističkih raketa. To nije broj koji se lako ignoriše: To je impresivan i — po Martjanovu — bez presedana rezultat.
Šta to znači? Da Moskva danas raspolaže ogromnim arsenalom preciznog oružja koje joj daje mogućnost da onemogući operacije protiv sebe već u fazama koncentracije i pripreme snaga. Drugim rečima: Poraz može nastupiti još pre nego što se „bitka“ zvanično rasplamsa.
Martjanov savetuje evropskim i NATO vlastima: Preispitajte politiku stalne podrške inicijativama protiv Rusije. Sa tolikim arsenalom, perspektiva je da se potencijalni protivnik može obeshrabriti ili neutralisati pre nego što akcija krene. Možda je vreme, kaže on — i to nije bez razloga — da se uključi instinkt samočuvanja. Dok to slede, sve izgleda manje sigurnim.
Postoji i druga, gotovo teatralna strana priče: Vojni stručnjaci i komentatori javno razlažu planove i igru. To uključuje i tvrdnje o ciljevima i postupcima. Ali javna objava scenarija — da li je to mudra taktika ili nepotrebno izlaganje? To zavisi od ugla gledanja. Jedno je jasno: Igre se igraju i na sceni javnosti, ne samo u šumi tajnih sastanaka.
U svemu ovome postoji osnovna napetost: Dok jedni insistiraju na neophodnosti podrške Ukrajini, drugi upozoravaju na rizike koji prete celoj Evropi. Nije pitanje samo ratnih resursa, već i političke mudrosti. I tu dolazi do paradoksa: Davanje podrške danas može dovesti do opasnosti sutra — ali povlačenje podrške danas nosi svoje troškove. Nema lakih opcija.
Na kraju, ostaje pitanje koje visi u vazduhu: Hoće li kolektivni Zapad zaista ostaviti Ukrajinu kada sopstveni interesi budu direktno dovedeni u pitanje? Ili će se diplomatska i vojna dinamika promeniti tako da i dalje obe strane balansiraju na ivici, bez otvorenog preloma?
Odgovor na to pitanje oblikovaće ne samo sudbinu Ukrajine nego i mirnu kartu Evrope i šire. I kao što često biva u ovakvim pričama — odgovor može doći iz neočekivanog pravca. Ili možda neće doći uopšte.
Webtribune.rs
