Robert Kenedi Junior je hrabro izložio kako je sirijska invazija od strane Trampove administracije još jedan posrednički naftni rat.
Kako se navodi u zapanjujućem eseju napisanom 6 nedelja pre gasnog napada na sirijske građane, Kenedi objašnjava kako SAD finansira i upravlja ISIS-om da bi destabilizovali region sa ciljem da na kraju preuzmu kontrolu nad snabdevanjem nafte u regionu.
“S obzirom da je naš fokus usmeren ka tome da razumemo uspon Islamske države kao i izvore divljaštva koje je uzelo toliko nevinih života u Parizu i San Bernandinu, verovatno da bismo želeli da odgovore potražimo izvan odgovarajućih religijskih i ideoloških objašnjenja. Umesto toga, trebalo bi odgovore tražiti u kompleksnoj istoriji puta nafte.
Vrlo neprijatan zapis američkih nasilnih intervencija u Siriji-manje poznat Amerikancima, ali dobro znan Sirijcima-posejao je plodno tlo za nastanak nasilnog islamskog džihadizma, koji danas komplikuje bilo kakav efikasan odgovor naše vlade kako bi se pozabavila izazovom kakav je ISIS. Sve dok je američkoj javnosti, kao i političarima, nepoznata, ili daleko od svesti ova strana istorije, sve naredne intervencije samo će pojačavati krizu.
Kako je New York Times objavio 8. decembra 2015. godine na naslovnoj strani, politički lideri i strateški planeri ISIS-a rade na tome da izazovu američku vojnu intervenciju koja će, znaju iz iskustva, preplaviti njihove redove dobrovoljcima, ugušiti glasove umerenih i ujediniti islamski svet protiv Amerike.
Da bi razumeli ovu dinamiku, istoriju bi trebalo sagledati iz sirijske perspektive i iz ugla samog korena trenutnog sukoba. Mnogo pre naše okupacije Iraka, 2003. godine, koja je bila okidač Sunitske revolucije koja je sada prerasla u Islamsku državu, CIA je džihadizam negovala kao hladnoratovsko oružje i tako relaciju SAD-Sirija učinila opterećenu otrovnim prtljagom.
Tokom 1950-ih, predsednik Ajzenhauer i braća Dul, direktor CIA-e Alen Dul i državni sekretar Džon Foster Dul, odbili su predlog ugovora Sovjeta, da Bliski Istok bude neutralna zona Hladnog rata i da se Arapima dozvoli da vladaju arapskim svetom. Umesto toga poveli su tajni rat protiv arapskih nacionalista – koje je Alan Dul izjednačavao s komunistima – pogotovo kada je arapsko samoopredeljenje ugrozilo naftne koncesije.
Upumpavali su tajno vojnu pomoć tiranima iz Saudijske Arabije, Jordana, Iraka i Libana. Na jednom sastanku u Beloj kući, kojem su prisustvovali direktor planiranja CIA, Frenk Vizner i Džon Foster Dul, septembra 1957, Ajzenhauer je savetovao Agenciji “Trebalo bi da učinimo sve što je moguće da istaknemo aspekt “svetog rata“.“
CIA je počela svoje aktivno mešanje u sirijske stvari, 1949 godine – jedva godinu dana nakon formiranja Agencije. Sirijske patriote objavile su nacistima rat, isterale kolonijalne vladare Višijevske Francuske i stvorile lako lomljivu sekularističku demokratiju zasnovanu na američkom modelu. Marta 1949, sirijski demokratski izabrani predsednik Šukri al Kuvajti, oklevao je s odobrenjem Trans-Arabijskog gasovoda, američkog projekta koji je trebalo da poveže naftna polja Saudijske Arabije sa lukama u Libanu preko Sirije.
U svojoj knjizi, “Nasleđe iz pepela,“ istoričar Tim Viner koji je pratio rad CIA-e, seća se da je u znak odmazde za Al Kuvajtijev “nedostatak entuzijazma“ za projekat američkog gasovoda, CIA organizovala udar smenjujući Al Kuvajtija sa “izabranim“ diktatorom, osuđivanim kriminalcem Husni al Zaimom. Al Zaim je jedva imao vremena da raspusti Parlament i odobri američki gasovod, već su ga njegovi sunarodnici svrgnuli s vlasti samo četiri i po meseca pošto je doveden na “vlast“.
Usledilo je nekoliko kontra-udra u novoj destabilizovanoj državi. Sirijski narod ponovo se okušao u demokratiji 1955, ponovo birajući al Kuvajtija i njegovu Narodnu partiju. Al Kuvajti je još uvek bio neutralan u odnosu na Hladni rat, ali s iskustvom poput američkog mešanja u njegovom dvorištu, sada je naginjao Sovjetima. To je navelo direktora CIA-e, Dula, da objavi da je “Sirija zrela za udar“ i pošalje svoju dvojicu čarobnjaka kada je reč o državnim udarima, Kima Ruzvelta i Rokija Stouna u Damask.
Dve godine ranije, Ruzvelt i Stoun, su organizovali udar u Iranu protiv demokratski izabranog predsednika Mohameda Mosadega pošto je Mosadeg pokušao da ponovo pregovara nesrazmerne uslove ugovora između britanskog naftnog giganta, BP. Mosadeg je bio prvi izabrani predsednik u istoriji Irana dugoj 4.000 godina i vrlo popularni zaštitnik demokratije sveta u razvoju. Mosadeg je proterao sve britanske diplomate pošto je otkrio pokušaj organizovanja državnog udara britanskih obaveštajaca koji su radili u okviru BP.
Mosadeg je, ipak, napravio grešku, jer se odupreo molbama svojih savetnika da protera i CIA, koja je prema njihovim, opravdanim sumnjama bila saveznik u britanskoj nameri. Uprkos tome što je Dul gnajvio, predsednik Truman je zabranio da se CIA aktivno uključi u britansku nameru da obore Mosadega.
Kada je Ajzenhauer preuzeo kabinet, januara 1953, istog trena je “pustio“ Dulove i pošto su svrgli Mosadega u operaciji “Ajaks,“ Stoun i Ruzvelt su instalirali šaha Rezu Pahlavija, koji je favorizovao američke naftne kompanije. Njegove dve decenije iživljavanja nad njegovim sunarodnicima konačno su i inicirale islamsku revoluciju 1979, koja je opterećivala našu spoljnu politiku 35 godina.
Posle uspeha u Operaciji “Ajaks“, u Iranu, Stoun stiže u Damask, aprila 1957. godine sa tri miliona dolara kako bi naoružao i podigao islamske militante i podmitio sirijske vojne oficire i političare da svrgnu al Kuvajtijev demokratski izabrani režim. Prema knjizi “Tajni ratovi CIA“, Džona Pradosa, radeći s muslimanskim bratstvom i sa milionima dolara, Roki Stoun je osmislio da ubije sirijskog šefa obaveštajne službe, načelnika Generalštaba i šefa komunističke partije i da proizvede „nacionalnu konspiraciju“ širom Iraka, Libana i Jordana, a za to okrivi Sirijske Baasiste.
CIA je planirala da destabilizuje Siriju i napravi uvod u invaziju koju bi proveli Irak i Jordan, čije su vlade bile pod kontrolom CIA. Ruzvelt je tada predvideo da će se novopostavljena marionetska vlast “oslanjati na represivne mere i arbitrarnu izvršnu vlast.“
Međutim, svi ti novci CIA-e nisu imali uspeha u korumpiranju sirijskih vojnih oficira. Vojnici su izvestili Baasistički režim o pokušajima podmićivanja. Za odmazdu sirijska vojska je napala američku ambasadu, zarobivši Stouna. Posle žestokog ispitivanja, Stoun je na TV-u priznao svoju ulogu u iranskom državnom udaru i pokušaju CIA-e da svrgne sirijsku demokratski izabranu vladu.
Sirijci su proterali Stouna i još dva službenika ambasade i to je bio prvi put da su službenici američke ambasade bili proterani iz jedne arapske zemlje. Ajzenhaurova Bela Kuća, naravno, odbacila je sve sirisjke tvrdnje, Stounovo televizijsko priznanje kao “fabrikacije“, i sve je to američka štampa progutala predvođena New York Times-om uz veliko poverenje američkog naroda koji su, kao i Mosadeg, delili idealističke poglede na njihovu vladu.
Sirija je očistila sve političare koji su simpatisali SAD i pogubila sve vojne oficire koji su bili povezani s državnim udarom. U znak odmazde Amerika je dovela Šestu flotu u Mediteran, pretila ratom i huškala Tursku da napadne Siriju. Turci su stacionirali 50.000 vojnika na granici sa Sirijom pa se povukli pred ujedinjenom arapskom ligom besnom zbog američkih intervencija.
Čak i posle proterivanja, CIA je nastavila sa svojim naporima da svrgne demokratski izabranu Baas režim.
Posle drugog pokušaja državnog udara u Siriji, antiamerički neredi potresli su Bliski Istok: od Libana do Alžira. Među događajima bio je i udar 14. jula 1958, predvođen od strane novih antiamerički nastrojenih vojnih oficira koji su oborili iračkog proameričkog monarha Nuri al Saida. Organizatori udara objavili su tajne vladine dokumente razotkrivajući tako da je Nuri al Said bio dobro plaćena CIA marioneta. Kao odgovor američkim igrama, nova iračka vlada pozvala je sovjetske diplomate i ekonomske savetnike u Irak i okrenula leđa Zapadu.
Kim Ruzvelt je potom otišao na Bliski Istok da radi za naftnu industriju kojoj je uzgred i služio tokom svoje karijere u CIA. Ruzveltova zamena na mestu šefa CIA stanice, Džejms Kričfild, pokušao je da organizuje atentat na novog iračkog predsednika koristeći otrovnu maramicu. Tek posle pet godina CIA je konačno uspela da smeni iračkog predsednika i da instalira Baas partiju na vlast u Iraku.
Harizmatični mladi ubica, poznatiji kao Sadam Husein, bio je jedan od istaknutih ljudi CIA-e i lider njihovog novog Baas tima. Partijski sekretar, Ali Saleh Saadi, koji je došao zajedno sa Sadamom Huseinom, kasnije bi govorio “Na vlast smo došli snagom voza zvani CIA“. Prema sećanju Saida Aburiša, novinara i pisca, CIA je Sadamu poslala “listu za odstrel“ ljudi “koje je trebalo likvidirati odmah kako bi se obezbedio uspeh“.
Kričfild je kasnije priznao da je CIA u suštini “stvorila Sadama Huseina.“ Tokom Reganove ere, CIA je snabdevala Huseina milijardama dolara kroz obuku, podršku specijalnih snaga, oružjem i obaveštajnim podacima sa terena iako su znali da je koristio nervni gas i biološko oružje – čak i antraks koji je dobio od vlade SAD – u ratu protiv Irana.
Regan i njegov direktor CIA-e, Bil Kejsi, u Sadamu su videli potencijalnog prijatelja američke naftne industrije i važnu prepreku u širenju iranske islamske revolucije. Njihov emisar Donald Ramsfeld, tokom posete Bagdadu 1983, doneo je Sadamu par zlatnih kaubojskih mamuza i meni hemijsko-biološkog i konvencionalnog oružja. Istovremeno CIA je nelegalno snabdevala Sadamovog neprijatelja, Iran, sa hiljadama protvitenkovskih i protivavionskih raketa kako bi se borili sa Irakom. Džihadisti s obe strane kasnije su iskoristili većinu tog naoružanja koje je CIA dopremila protiv američkog naroda.
Čak i kada je Amerika razmišljala o još jednoj nasilnoj intervenciji na Bliskom Istoku, većina Amerikanaca nije znala da su brojne greške CIA-e, koje su proizvele “povratne udarce“, pomogle sadašnju krizu. Decenije agencijinih “igara“ i danas odjekuju Bliskim Istokom, u njihovim glavnim gradovima, od džamija do madrasa preko svih tih portreta demokratija i umerenog Islama koje je CIA direktno svojim igrarijama uništila.
Parade iranskih i sirijskih diktatora, uključujući Bašara al Asada i njegovog oca čine istoriju Agencijinih krvavih državnih udara kao uvod za njihovu autoritarnu vladavinu, represivne taktike i njihovu potrebu za savezom sa Rusijom. Ove priče su dobro poznate narodima Sirije i Irana koji američke intervencije interpretiraju kao sastavni deo njihovih nacionalnih istorija.
S druge strane, dok narativi američkih medijskih papagaja, našu vojnu podršku pobunjenicima u Siriji prevode isključivo kao humanitarnu, mnogi Arapi sadašnju krizu vide kao još jedan posrednički rat zbog gasovoda i geopolitike. Pre bilo kakve dublje analize trebalo bi, onda, da se pozabavimo i nekim od postojećih činjenica koje zaista podržavaju njihov ugao posmatranja.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF150D“]Za njih, naš rat protiv Bašara Asada nije počeo mirnim protestima tokom arapskog proleća 2011. godine. On je za njih počeo 2000. godine, kada je Katar predložio izgradnju 1.500 kilometara dugog gasovoda u vredosti od 10 milijardi dolara, koji je trebalo da ide preko Saudijske Arabije, Jordana, Sirije i Turske.[/stextbox]
Katar deli s Iranom Južni Pars-Severno polje, gasna nalazišta koja su i najbogatija nalazišta gasa na svetu. Međunarodni trgovinski embargo koji je do nedavno bio na snazi zabranjivao je Iranu da prodaje gas. U međuvremenu katarski gas mogao je da dođe do evropskog tržišta samo u tečnom stanju, dopreman morskim putevima. To je prilično ograničen u količinama i izuzetno skup energent.
[adsenseyu1]
Predloženi gasovod trebalo je da direktno poveže Katar s evropskim tržištem preko distribucionih terminala u Turskoj, koja bi debelo naplaćivala tranzit. Katarsko-turski gasovod bi tako kraljevstvima Persijskog zaliva doneo dominaciju na svetskom tržištu prirodnog gasa i ojačao Katar, inače američkog najbližeg saveznika u arapskom svetu. U Kataru se nalaze dve američke vojne baze i centralna komanda SAD za Bliski Istok.
EU koja dobija 30 odsto gasa iz Rusije, takođe je bila podjednako zainteresovana za gasovod, koji bi njenim članicama doneo jeftiniji gas i odušak od ruskog ekonomskog i političkog uticaja.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF3D0D“]Naravno, Rusi koji 70 odsto svog izvoza gasa prodaju Evropi, gasovod Katar-Turska razumeli su kao egzistencijalnu pretnju. Iz Putinove perspektive, katarski gasovod, je NATO plan u korist promene statusa kvo koji bi Rusiji oduzeo njeno uporište na Bliskom Istoku, udavio rusku privredu i okončao rusku moć na evropskom energetskom tržištu. Godine 2009., Asad je izjavio da će odbiti da potpiše sporazum koji bi omogućio da gasovod ide preko Sirije “kako bi zaštitio interse naših ruskih saveznika.“[/stextbox]
Dalje, Asad je razbesneo zalivske monarhije predlogom koji su odobrili Rusi da se izgradi “Islamski gasovod“ koji bi išao iz Irana preko Sirije do luka u Libanu. Islamski gasovod bi šitski Iran učinio dominantnim snabdevačem evropskog energetskog tržišta a ne sunitski Katar, i istovremeno dramatično povećao uticaj Teherana u regionu Bliskog Istoka, pa tako i sveta. Izrael je, takođe, odlučno krenuo u opstrukciju Islamskog gasovoda koji bi ojačao Iran i Siriju, a tako i njihove saveznike: Hezbolah i Hamas.
Tajni telegrami i izveštaji obaveštajnih agencija SAD, Saudijske Arabije i Izraela pokazali su da je u momentu kada je Asad odbacio predlog izgradnje Katarskog gasovoda, da su se vojni i obaveštajni planeri ubrzo dogovorili da izazovu sunitski ustanak u Siriji kako bi zbacili Bašara Asada s vlasti zbog njegove nekooperativnosti. Kako navodi WikiLeaks, 2009. godine, ubrzo pošto je Asad odbio katarski predlog, CIA je počela da finansira opozicione grupe u Siriji.
Porodica Bašara Asada pripada Alavitima, muslimanskoj sekti koja je bliža šitima. “Bašar Asad nikada nije trebalo da bude predsednik,“ kaže novinar Simon Herš. “Njegov otac ga je vratio sa školovanja, medicinskog fakulteta u Londonu, kada je njegov stariji brat i naslednik trona ubijen u automobilskoj nesreći.“
Asadov režim je vrlo svesno i namerno bio uspostavljen kao sekularistički i imresivno raznolik. Sirijska vlada i vojska, bila je, primera radi, u više od 80 odsto sastavljena od Sunita. Asad je uspevao da osigura mir među svojim tako raznolikim narodom, preko jake i disciplinovane vojske lojalne Asadovoj porodici. Vojni činovi bili su izuzetno plaćeni, obaveštajne strukture dobro opremljene, izuzetno hladne u sprovođenju zadataka s visokom stopom uspeha.
Niko, nije mogao da poveruje da će režim tako skliznuti u anarhiju koja je zbrisala Egipat, Libiju, Jemen i Tunis. Do proleća 2011. godine, postojala je mala grupa mirnih demonstranata u Damasku koja je protestovala protiv Asadove “represije.“ To je više bio eho arapskog proleća od prošlog leta koji se širio društvenim mrežama kroz celu arapsku ligu. Ipak, prema objavljenim tajnim telegramima WikiLeaks-a, CIA je već bila na terenu u Siriji.
Sunitska kraljevstva, bogata petrodolarima, želela su dublje da se umešaju i da u to uključe Ameriku. 4. septembra 2013. godine, državni sekretar SAD-a, Džon Keri rekao je tokom kongresnog saslušanja da su sunitska kraljevstva spremna da snose troškove američke invazije na Siriju kako bi zbacili Asada.
Uprkos pritiscima Republikanaca, Barak Obama uspeo je da odbije predlog da vojska uđe u Siriju i da mladi američki plaćenici ginu ponovo zbog gasovoda. I ne samo to, odbio je i dalje finansiranje takozvanih “umerenih.“ Ali već krajem 2011. godine, republikanski pritisak i naši sunitski saveznici ipak su uvukli Ameriku u sukob.
I 2011. godine, SAD se priključuje Francuskoj, Kataru, Saudijskoj Arabiji, Turskoj i Velikoj Britaniji u formiranju Koalicije “Prijatelji Sirije,“ koja je zvanično tražila uklanjanje Asada s vlasti. CIA je obezbedila 6 miliona dolara za Baradu, britansku TV stanicu, koja bi dala medijsku logistiku u rušenju Asada. Saudijska obaveštajna dokumenta koja je objavio WikiLeaks, pokazala su da su 2012. godine, Turska, Katar i Saudijska Arabija naoružavale, obučavale i finansirale radikalne džihadističke borce iz Sirije i Iraka, kao i ostalih delova, da zbace Asada i njegov režim blizak Šitima. Katar koji je trebalo najviše i da dobije, uložio je 3 milijarde dolara u formiranje i jačanje pobunjenika i pozvao Pentagon da obuči pobunjenike u američkim bazama u Kataru.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF3F0F“]I, kako je predviđeno, Asadova reakcija na uvezenu krizu, bombardovanjem sunitskih uporišta, polarizovala je sunitsko-šitski svet još dublje i omogućila američkim političarima da Amerikancima prodaju ideju da je borba za gasovod u stvari humanitarni rat.[/stextbox]
Pentagonovi autori dokumenta na sedam stranica su, čini se, predvideli uspon Islamskog kalifata:
“Ukoliko se situacija bude razvijala, postoji mogućnost uspostavljanja proklamovane ili ne, Salafističke uprave u Istočnoj Siriji (Hasaka i Der Zor) i ovo je upravo ono što sile koje daju podršku opoziciji žele kako bi izolovali Asadov režim.“ Pentagonov izveštaj upozorava da ova nova uprava može da se proširi do Iračke granice, Mosula i Ramadija i “proglasi Islamsku državu i ujedinjenje s ostalim terorističkim organizacijama u Iraku i Siriji“.“
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF1F0F“]Naravno, upravo je ovo ono što se zaista i dogodilo. Ne slučajno, delovi Sirije koje je okupirala Islamska država su upravo oni delovi rute kojom je trebalo da prođe katarski gasovod.[/stextbox]
Ali tada, sunitski “ratnici” užasnuli su američki narod obezglavljivanjem i proterivanjem miliona izbeglica prema Evropi. “Strategija zasnovana na tezi neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, ipak je vrsta zaslepljivanja,” kaže Tim Clemente, koji je predsedavao zejedničkim antiterorističkim jedinicama u periodu 2004-2008 i bio oficir za vezu između FBI, iračke narodne milicije i američke vojske. “Napravili smo istu grešku kao kada smo obučavali mudžahedine u Avganistanu. U momentu kada su Rusi otišli, naši navodni prijatelji počeli su da ruše antikvitete, porobljavaju žene, otkidaju delove tela i pucaju na nas,” rekao je Klemete u jednom intervjuu.
Kada je “Džihadista Džon” počeo da ubija zarobljenike na TV, Bela kuća je krenula da spinuje, ređe priča o rušenju Asada, češće o regionalnoj stabilnosti. Obamina administacija je počela da dodaje više “svetla” u prostoru između nje i pobunjenika koje smo finansirali.
Širom Bliskog Istoka, arapski lideri su već rutinski optuživali SAD za formiranje Islamske države s vrlo jasnom namerom. Suštinski, većina boraca Islamske države i njihovih komandanata su ideološki naslednici džihadista koje je CIA negovala tokom više od tri decenije od Sirije i Egipta do Avganistana i Iraka.
Pre američke invazije na Irak, nije postojala al Kaida u Sadamovom Iraku. Predsednik Džordž V. Buš, uništio je Sadamov sekularistički režim i njegov satrap, Pol Bremer, u monumentalnom činu lošeg upravljanja, zapravo je vrlo efikasno stvorio sunitsku vojsku, sada poznatiju kao ISIS.
Tim Klemente, bivši predsednik zajedničke specijalne jedinice FBI, rekao mi je da je razlika između konflikta u Iraku i Siriji, u tome što milioni vojno sposobnih muškaraca beže s ratišta za Evropu, jer ne žele da vode tuđi rat.
Očigledno objašnjenje je da oni umereni delovi populacije beže od rata koji nije njihova stvar. Jednostavno žele da pobegnu sudbini koja ih dovodi u prostor između čekića i nakovnja: između Asadovog režima koji podržava Rusija, s jedne strane; i zlih sunitskih džihadista koje smo mi napravili u ovom globalnom ratu oko gasovoda. Ne možete kriviti Sirijce što ne vide svoj interes u ovom planu bilo s moskovske ili vašingtonske strane. Supersilama nije preostalo više opcija za izgradnju idealističke budućnosti koje umereni Sirijci mogu videti kao svoju i za koju se vredi boriti. Jer, niko ne želi da gine zbog gasovoda.
Gde je odgovor? Ukoliko je naš dugoročni cilj: mir na Bliskom Istoku, samouprava arapskih naroda i nacionalna bezbednost kod kuće, svaku novu intervenciju moramo sagledavati kroj ovaj istorijski kontekst uz jaku želju da konačno naučimo svoje lekcije. Samo onda kada, mi Amerikaci, razumemo istorijski i politički kontekst ovog sukoba, tek tada ćemo dati odgovarajući odgovor na političke odluke koje donosi naše političko vođstvo.
Kada ovaj konflikt oslobodimo te “humaitarne” patine i priznamo da je sirijski konflikt u stvari naftni rat, naša spoljnopolitička strategija tada dobija na jasnoći. Kao što Sirijci beže u Evropu, nijedan Amerikanac neće hteti da svoju decu šalje da umiru za gasovode. Umesto toga, naš prvi prioritet treba da bude onaj koji se uopšte i ne spominje – treba da napustimo naše bliskoistočne naftne igre, što je vrlo ostvarivo s obzirom da po pitanju resursa Amerika postaje sve nezavisnija. Sledeće, moramo značajno da smanjimo svoj vojni profil na Bliskom Istoku i dozvolimo Arapima da upravljaju arapskim svetom.
Vreme je da Amerikanci preotmu Ameriku iz ruku ovog novog imperijalizma i vrate se na stazu idealizma i demokratije. Treba Arapima da ostavimo njihov svet na upravu i svoju energiju usmerimo na obnovu naše nacionalne države. Treba da započnemo ovaj process, ne invazijom na Siriju, već okončanjem ovisnosti o nafti I gasu.“
Webtribune.rs
