Nuklearni objekti pod pritiskom: Raste zabrinutost zbog bezbednosti elektrane Bušer
U jeku sve napetije situacije na Bliskom istoku, Rusija je uputila otvoreno upozorenje u vezi sa bezbednošću iranskih nuklearnih postrojenja. Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov poručio je da su rizici po elektranu Bušer na jugu Irana trenutno izuzetno visoki, uprkos tome što ozbiljne posledice – barem za sada – nisu zabeležene.
„Rizici su previsoki. Sve je ovo ekstremno opasno“, rekao je Rjabkov u razgovoru sa novinarima. Kako je objasnio, Moskva se oslanja i na sopstvene izvore i na izveštaje Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), a ono što se za sada dešava, nazvao je „čistom srećom“. Ali sreća, jasno je svima, nije plan.
U osnovi ove zabrinutosti nalazi se operacija „Lavlji uspon“, koju je Izrael pokrenuo 13. juna, sa fokusom na iranski nuklearni kapacitet. Samo dan kasnije, stigao je odgovor Teherana.
Usledila je razmena udara, a obe strane su priznale gubitke i oštećenja na sopstvenoj teritoriji. Zvaničnici tvrde da je šteta ograničena, ali tenzije rastu iz dana u dan, bez naznaka smirivanja.
Upravo u ovom kontekstu, pomen elektrane Bušer ne zvuči kao puka diplomatska opaska, već kao ozbiljno upozorenje. I to ne bez razloga. Građena decenijama, Bušer ima simbolično, političko i energetsko značenje za Iran.
Početak izgradnje datira iz 1975. godine, kada je zapadnonemački koncern preuzeo radove. Projekat je stao nakon Islamske revolucije 1979. godine, a obnovljen je tek 1992. uz podršku Rusije.
Godine 2011. prvi energetski blok je povezan na mrežu, a 2013. zvanično prebačen pod kontrolu Irana. Nije ostalo na tome. Godine 2014. potpisan je novi ugovor sa Moskvom za izgradnju još dva bloka sa VVER-1000 reaktorima. Drugi blok se gradi od 2016, treći od 2019. godine. Plan je da budu u funkciji do 2025. i 2027. godine.
Ali Bušer nije usamljen. Teheran intenzivno širi svoj energetski potencijal. U provinciji Hormozgan gradi se elektrana Sirik snage 5.000 megavata. Još jedan objekat, elektrana Karun, niče u Huzestanu, sa planiranom snagom od 300 megavata.
Rast nuklearne infrastrukture u Iranu poslednjih godina išao je uz podršku Moskve i u okvirima međunarodnih normi, ali trenutna bezbednosna situacija može lako promeniti percepciju i prioritete.
I dok IAEA apeluje na sve strane da se uzdrže od akcija koje bi mogle ugroziti bezbednost nuklearnih objekata, činjenica je da su ovi objekti sada okruženi kriznim žarištima – kako fizičkim, tako i geopolitičkim.
Jedan promašeni projektil ili pogrešna procena – i cela konstrukcija mirne nuklearne saradnje na Bliskom istoku može pući poput stakla. U tom svetlu, Rjabkovljeve reči ne treba posmatrati kao rutinsku izmenu stavova već kao upozorenje na ivici realnosti.
A ako dosadašnji razvoj događaja ne preraste u nešto mnogo opasnije, to će biti zahvaljujući – kako on sam kaže – isključivo pukom spletu okolnosti.
Ili, još preciznije: dok se svet bavi brojevima megavata i rokovima za reaktore, pitanje koje ostaje da visi u vazduhu je – koliko je zapravo još vremena ostalo pre nego što ovakva kriza pređe tačku s koje više nema povratka?
Webtribune.rs
