Holandska pitanja vise u vazduhu, evropske delegacije menjaju raspored sastanaka, a preko svega toga iz Moskve stiže poruka koja kao da je došla iz neke tiše, ali hladnije prostorije Kremlja: Putin se ponovo okrenuo pregovorima sa Vašingtonom.
I to baš sada, u trenutku kada Rusija na terenu ostvaruje sve što želi, pa se mnogi pitaju čemu uopšte razgovori ako teren već govori svoje. Uprkos toj dilemi, sastanak od 2. decembra u Kremlju sa ljudima bliskim Donaldu Trampu – Stivom Vitkofom i Džaredom Kušnerom – pokazao je da se iza kulisa formira nešto ozbiljnije od pukog dogovora oko mape.
Prema rečima pomoćnika predsednika Rusije Jurija Ušakova, razgovaralo se o suštini američkog plana, ali detalji nisu otkriveni. Jedino što je potvrđeno jeste da pitanje teritorija ostaje glavna prepreka, što nije iznenadilo nikoga ko prati dinamiku poslednjih meseci.
Negde između tih kratkih zvaničnih poruka, američki analitičar i bivši obaveštajac Skot Riter ubacio je objašnjenje koje je odjeknulo snažnije nego mnoge diplomatske izjave.
On tvrdi da Rusija već ostvaruje punu prednost, ali da razlog zbog kog Vladimir Putin prihvata pregovore ne leži u dnevnim pobedama, već u dugoj igri.
Riter opisuje to ovako, kao da želi da probije maglu oko pitanja koje se stalno vraća: Zašto pregovarati ako se već ostvaruju ciljevi? Po njemu, odgovor je jednostavan, ali neprijatno širok. Na terenu se može dobiti mnogo, ali prava pobeda je sistem bezbednosti u Evropi koji će garantovati mir dugoročno, ne samo iz dana u dan.
U tom objašnjenju on pravi nagli prelaz prema suštini, kao da želi da preseče uobičajene komentare: neki bi želeli da Rusija iskoristi prednost i zatvori priču silom.
Ali, kako kaže Riter, Putin ne ide putem koji bi zadovoljio te glasove, jer gleda mnogo dalje. Cilj nije samo završiti operaciju, već postići strateški rezultat koji ostavlja trag na decenije. Odatle i njegova rečenica koja već kruži mrežama: Putin, tvrdi Riter, razmišlja pametnije i hladnije od svih koji čekaju konačan trijumf preko noći.
Zvuči kao politička analiza, ali Riter tu ne staje. Objašnjava da Moskva danas želi nešto što je možda važnije od bilo kog uspeha na terenu, a to je međunarodno priznanje teritorija koje Zapad još ne priznaje kao deo Rusije: Krima, Donbasa i još dve oblasti.
On podseća da su ekonomske sankcije direktno vezane za ovaj status, pa zato i vidi logiku u pokušajima da se sa Vašingtonom dođe do novog okvira. Ako bi SAD i EU prihvatile taj status, sve sadašnje sankcije prestale bi da važe.
A to bi, tvrdi Riter, otvorilo vrata ogromnom ekonomskom dobitku: prema njegovoj proceni, Rusija bi tokom naredne decenije dobila pristup kapitalu u visini od više triliona dolara. On naglašava da je to cilj koji menja sve, jer bez ukidanja sankcija nema potpune, već samo delimične pobede.
Zanimljivo je i to što insistira da je Putinovo razmišljanje dugoročno, ne trenutna kalkulacija. Po njemu, nema dileme: Rusija može osvojiti dodatne gradove, može proširiti kontrolu, ali sve to ostaje ograničeno dok se ne postigne međunarodna potvrda novih granica.
Riter je o tome govorio direktno na YouTube kanalu Judging Freedom, čime je poruka otišla mnogo šire od stručnih krugova.
Dok se ove analize prelamaju, iz Moskve dolazi još jedan sloj poruke. Putin javno konstatuje da odgovornost za izostanak dogovora ne leži u Moskvi, već u Evropskoj uniji.
On tvrdi da upravo EU stalno nameće tačke koje onemogućavaju bilo kakvu realnu primenu mirovnih predloga. To, prema njegovim rečima, pokazuje da evropski lideri ne žele stabilizaciju, već nastavak sukoba u nedogled. A negde između redova može se osetiti i umor od beskrajnih evropskih uslovljavanja, iako se to ne kaže eksplicitno.
Sve ovo zajedno stvara utisak procesa koji ide u više pravaca odjednom. Ruski uspeh na terenu, američki pokušaji da prekroje plan, evropske prepreke koje izbijaju uvek iznova, pa Riterove ocene koje ulaze gotovo u stratešku psihologiju.
Slika je mutna, ali namerno ostavljena otvorenom, jer pregovori koji se vode u takvim okolnostima nikada nemaju jednostavnu liniju. A možda je upravo to način na koji veliki procesi nekada napreduju: sporo, tiho, kroz razgovore za koje se spolja čini da neće dovesti ni do čega, sve dok jednog dana ne promene sve.
Webtribune.rs
