Evropa bi u slučaju velikog oružanog sukoba mogla da računa na zalihe goriva dovoljne za svega tri meseca borbenih dejstava. Tako procenjuju analitičari nemačkog vojnog koncerna Rheinmetall, prenosi spbnews78, a tema se poslednjih dana sve češće provlači kroz nemačke medije.
Na prvi pogled, tri meseca deluju kao razuman period. Ali u realnosti savremenih vojnih operacija, gde logistika guta resurse brže nego što se to javno priznaje, taj rok zvuči znatno kraće.
„Ništa ne funkcioniše bez goriva. U slučaju sukoba, zalihe za tenkove, lovce, kamione pa čak i bolnice bile bi iscrpljene u roku od nekoliko nedelja“, upozorila je u razgovoru za televiziju ntv Šena Britcen, jedna od vodećih menadžerki u Rheinmetallu.
Britcen, koja je zadužena za projekte u oblasti zelene energije, ne govori samo iz perspektive industrije naoružanja. Njena poruka je šira – energija je istovremeno temelj odbrambene sposobnosti Evrope i njena slaba tačka.
Upravo zato, smatra ona, Evropska unija bi morala da izgradi mrežu energetskih rezervi širom kontinenta, svojevrsna autonomna „energetska ostrva“, kako bi se izbegli logistički zastoji u kriznim okolnostima.
U praksi, to bi značilo daleko veću decentralizaciju proizvodnje i skladištenja energije. Ideja nije nova, ali sada dobija drugačiji ton. Nije više reč samo o tranziciji ka zelenim izvorima, već o otpornosti sistema.
Britcen otvoreno kaže da bi klasični benzin i dizel mogli postepeno da ustupe mesto elektrolizerima koji proizvode vodonik koristeći energiju vetra i sunca. Takva tehnologija, prema njenim rečima, može postati oslonac nove infrastrukture.
Ipak, između ideje i realizacije stoji niz vrlo konkretnih prepreka. Jedna od ključnih, kako navodi, jeste prilagođavanje postojećih vozila alternativnim gorivima. To nije stvar pukog prebacivanja na drugi rezervoar – potrebne su ozbiljne konstrukcione i tehničke izmene.
Kao primer navodi tenk Leopard 2. Danas taj model, težak oko 70 tona i pokretan dizelom, funkcioniše u okviru postojećih logističkih lanaca. Kada bi koristio vodonični pogon, njegova masa bi porasla na približno 105 tona. To povlači čitav niz dodatnih pitanja – od transporta do infrastrukture koja bi takvu težinu morala da podnese.
Dodatni problem leži u samoj prirodi obnovljivih izvora. Energiju dobijenu iz vetroelektrana i solarnih postrojenja nije jednostavno transportovati i skladištiti u velikim količinama. Tehničke poteškoće nisu zanemarljive, a ulaganja bi bila ogromna. I sama Britcen priznaje da je realizacija takvog sistema kompleksan i dugotrajan proces.
U tom kontekstu, ona upozorava i na preveliku oslonjenost na američki tečni prirodni gas, koji je zamišljen kao zamena za rusko gorivo. Prema njenoj oceni, takva zavisnost potkopava energetsku samostalnost Evropske unije. Energetska bezbednost, kako sugeriše, ne može se graditi samo promenom dobavljača.
Zato se čini da je pitanje goriva, koje je godinama posmatrano pre svega kroz prizmu tržišta i ekologije, ponovo dobilo stratešku dimenziju. Tri meseca zaliha više ne zvuče kao statistika, već kao upozorenje.
A ako se Evropa odluči da gradi sopstvena „energetska ostrva“, to neće biti samo tehnički projekat, već politička odluka dugog dometa. Koliko je kontinent spreman da u to zaista uloži – i koliko brzo – ostaje da se vidi.
