Piše: Branko Pavlović
Odmah da razjasnimo dve stvari:
– upravljanje krizama (krizni menadžment, kontrola štete i sl.) nije izlečenje, nije rešenje problema i drugo,
– nije reč o „jednom“ problemu nego o više istovremenih problema sa kojima se suočava privreda SAD. Posledično i celog Zapada, zato što i u ekonomskim odnosima kao i u spoljnoj politici, povezanost tih ekonomija je nezdrava za druge države, ali je i tu povezanost i zavisnost sa privrednim sistemom SAD patološka.
Zato se posledice iz SAD prelivaju na ceo Zapad, mnogo brže i u većem obimu nego kod drugih sistema koji su izvan dominantnog uticaja SAD.
Veliki problemi u privrednom sistemu SAD su: javni dug (da počnem od očiglčednog), dug manjih i srednjih banaka (za refinansiranje obaveza koje dospevaju prema njima biće potrebno oko 1,7 hiljada milajrdi dolara), hipotekrani dug i kriza u građevinarstvu, naduvani balon uloženih sredstava u sektor veštačke inteligencije, hitna i velika potreba za izvođenjem kapitalnih infrastrukturnih radova za koje nema ni sredstava ni logistike koja je u stanju da ih izvede, pad i promena strukture zaposlenosti.
Da objasnim neke od ovih loših stanja.
Dospeće duga prema manjim bankama se očekuje već skoro dve godine i velike banke i FED su se spremile kako da ga saniraju.
Dakle, predviđeno bankrotstvo oko 500 banaka u SAD (zbog nemogućnosti da refinasiraju dospele a nenaplaćene kredite) u narednih godinu dana neće dovesti neposredno do sloma finansijskog sistema.
Ali će uzrokovati povećanje nepoverenja u bankarski sektor, bankrotstvo značajanog broja preduzeća koja neće dobiti nove kredite i, što je najvažnije, veliki broj srednjih
investotora, koji posluju uglavnom na teritoriji jedne države čalnice SAD, ostaće bez banke koja je spremna da ih prati u njihovim poslovnim aktivnostima.
To mesto banaka koje su bankritirale na tržištu finansija zauzeće ionako prevelike banke koje će posle ove faze daljeg ukrupnjavanja potpuno ukinuti realnu međubankarsku konkurenciju na tržištu SAD.
Umesto lokalne banke, sada će to biti jedan od 6 džinova u finasijskom sektoru Amerike. A oni u svojim strategijama uopšte ne vide te lokalne klijente. Rutinski će zahteve za dobjanje kredita odbijati zato što ne prolaze njihovu procenu rizika.
A veliki deo infrastrukturnih radova se upravo obavljao preko tih srednjih i malih preduzeća, koje su pratile srednje i manje lokane banke.
Zbog toga, posle prvog udara nužno sledi bankrotstvo većeg broja klijenata tih banka. Samo ova činjenica po sebi ima recesivni uticaj na celu privredu.
Građevinarstvo je u padu i zbog pada cene nekretnina plaćanje hipotekarnih kredita će biti ugroženo. To će dovesti do daljeg poremećaja na tržištu nekretnina i odatle posledično takođe do recesivnih trendova.
Sektor „veštačke inteligencije“ je takođe preinvestiran. Naime, ta grana uopšte nije profitabilna. I samo je pitanje vremena kada će doći do sloma na berzi u trgovanju akcijama ovih kompanija.
U jednom trenutku će akcionari odlučiti da je bolje prodati akcije i uložiti novac negde gde on donosi prihod, pošto u ovom skletoru nema dividende. Kad se to dogodi nastaće efekat „lavine“ prodaja akcija.
SAD su veoma infrastrukturno zapuštene. Na donjoj lestvici najrazvijenihjih država.
Problem je u tome što stvarne konkurentnosti nema bez dobre infrastrukture (mnoga
činilaca je važno, ali je infrastrkutra izvesno jedan od njih), a istovremeno nema para osim iz daljeg zaduživanja, niti postoji operativa koja je u stanju da u odgovarajućim rokovima izgradi sve što je potrebno.
Nema ni potrebnog broja inženjera ni radne snage i teških mašina, potrebnog materijala. A zaduživanje je po visokim kamatama, tako da sve to zajedno bitno smanjuje konkurentnost američke privrede i posledično takođe ima recesivni uticvaj.
Istina na srednji rok, pošto u prvom trenutku trošenje para na ime preuzetog duga daje impuls rastu privrednih aktivnosti.
Dok sve ne dođe na naplatu.
Visoka referentna kamatna stopa (trenutno preko 5%) vodi smanjenju privrednih aktivnosti i sniženju inflacije. Deluje recesivno. Ali, kod gubitka posla i novih zaopšljavanja često dolazi do pormene struture zaposlenih. Poslove u novom zaopšljavanju dobijaju izbeglice. A one mnogo manje troše.
Prvo zato što pristaju na manju platu. A drugo, zato što su i došle da bi uštedele. I to deluje dodatno recesivno.
Veliki zapadni mediji će najčešće reći da je poremećaj na berzi „korekcija“, psihološki
efekat zbog straha od recesije u Americi i slično, ali vam nikada neće reći da je reč o velikom broju veoma ozbiljnih problema sa kojima se privreda Amerike suočava jednovremeno.
Zato što bi u tom slučaju i sasvim prosečan čitalac zaključio da je velika recesija neizbežna. A to se onda kosi sa pravilima „upravljanja krizama“.
Naravno, kako god upravljali, to će reći -manipulisali razumevanjem korisnika informacija, kriza neminovno dolazi. Recesija Zapada je neizbežna.
Receseija će se dogoditi najaksnije u drugoj polovini 2025. godine i naneće dva udarca.
Prvi put kao posledica opisanih fenomena, a zatim posledično i kao pad berze. Ali drugi put zbog samog pada vrednosti akcija.
Naime, nasuprot ogromnom dugu, i države i privrede i građana i banka, stoji takođe ogromna imovina kao kontra-teg na toj vagi.
Mnogo su dužni, ali su i mnogo bogati. Međutim, ta imovina se u najvećem delu sastoji od vrednosti akcija. Kada berze padnu za 20-30%, onda u samo nekoliko dana nasuprot istog duga više ne stoji ništa. U procentu za koji je došlo do pada vrednosti akcija.
Kada se to dogodi, onda svi koji nastavljaju poslovanje u svojim knjigama moraju da naprave nove bilanse.
Banke naglo da razvrstaju kredite u sve rizičnije kategorije. Kompanije da iskažu svoju ogromnu prezaduženost.
Nastaće period u kome svi donose odluku da je bolje sedeti na parama dok se tržište ne smiri, nego preuzimati bilo kakve rizike. Nema kredita, odlažu se kapitalne investicije. I recesija se produbljuje i bitno produžava.
Recept koji je primenjen prethodno sada više u značajnijoj meri ne može da se primeni.
Da se podsetimo 2007. godine.
Krah berzi centralne banke su sprečile (upravljanje krizom) tako što su za 4 sata upumpale u finansijsko tržište preko hiljadu milijardi dolara. Neću da vas plašim, ali bio je to baš avgust 2007. godine.
I tako je „sve bilo u redu“ godinu dana, a onda je 2008. sve krenulo da se strovaljuje. Rešenje je nađeno u naglom obaranju kamata na nulu i upumpavanju desetina hiljada mijilardi dolara u deceniji koja je sledila.
Rast Zapada je bio anemičan i mnogo manji od relane konkurencije (Kina, ASEAN kao najizrazitiji primeri), a inflacija je postala stalna pretnja. Dug, neročito javni, otišao je izvan svih okvira kojima se može realno upravljati.
Sada bi smanjenje kamatne stope odmah izazvalo značajnu inflaciju, a upumpavanje tog obima para bi dodatno ubrzalo izbacivanje dolara iz sistema plaćanja u svetu koji je izvan, a sada sve češće i nasuprot, Zpadu. Dakle, ove alatke su izlizane, a drugih nema na vidiku.
Na tu situaciju treba dodati i političke potrese. Ne samo „Tramp vs Haris“, nego pad akcija u danu bitno osiromašuje viši srednji sloj u Amerciji, koji je poslednja socološka zaštita tog nenoramlnog sistema.
Obesprvaljenima će se veoma brzo priključiti i razočarani bogataši koji su svoje bogtstvo još uvek mogli da iskažu u realnim dobrima, a ne samo u ciframa na računaru, kojima je ulaganje u akcije čija vrednost neprekidno raste davalo iluziju da je Zapad nepobediv i u osnovi dobar.
Nepredvidivo je kakve će posledice imati taj novi nivo potpune delegitimizacije sistema u SAD.
Najverovatniji ishod jeste recesija uz inflaciju. A sa političkim potresima nek se bave represivni delovi države. Ali, recesija Zapada, a ne sveta. Ne. Ostalih 6 milijardi ljudi neće biti u recesiji.
Šta Srbija treba da uradi: odmah da smanji svoju izloženost prema dolaru i evru, da proda sve pozicije u hartijama od vrednosti koje su pod uticajem SAD (reč je na žalost o preko 10 milijardi dolara u ovom trenutku), da sklapa zajedničke poslovne poduhvate u Srbiji sa kompanijama koje nisu sa Zapada, da hitno razvija svoje kompanije za nastup na tržištima zemalja u razvoju, da hitno razvije svoj bankarski sektor i omogući promenom propisa vođenje monetarne politike punog kapaciteta.
Rizici su ogromni, a vremena malo.
Nalazimo se u podnožju cunamija zagledani u litijum i Kurtija. Rejtinge vladajuće grupacije u nadigravanju sa opozicijom.
I naša vlast upravlja krizama umesto da leči probleme. Poslednji je trenutak da se se preuzme upravljanje državom za svrhe zbog kojih država i postoji.
(Fakti)
