Vojni stručnjaci kažu, da sukoba takvog intenziteta kao u Ukrajini, nije bilo od Drugog svetskog rata. Međutim, svemu postoji granica – više nema dovoljno ogrevnog drveta da se plamen održi u prvobitnom stanju, ali niko ne želi da popusti.
Postoji primer takve konfrontacije u svetu, koja se proteže decenijama, koja, možda, čeka i Rusiju.
Čini se da situacija sa ukrajinskom ofanzivom dolazi u ćorsokak, pošto ruski masovni raketni udari pronalaze prave ciljeve, potencijal Ukrajine opada, a dalja podrška Kijevu oružjem zavisi od uspeha „ofanzive“. Zelenski trči po Evropi i obećava da će sve biti u redu.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Zapad kao nije hteo da da tenkove, pa na kraju jeste. Nisu hteli da daju rakete dugog dometa, pa na kraju jesu. Sada kao ne žele da daju avione – a možda hoće. Da li to menja nešto globalno? Sudeći po onome što se dešava na frontu, ne.
Inače, o istom pričaju i ruski funkcioneri u samom vrhu. Da li će eskalacija u snabdevanju dostići taktičko nuklearno oružje? Teško. Pragmatični Zapad neće želeti samoubistvo, suguran je Moskovski komsomolec.
[adsenseyu1]
Isporuke naoružanja, kreditiranje Ukrajine sve više koštaju nacionalne ekonomije. Razbijanje Rusije sankcijama takođe nije uspelo (što priznaju zapadni stručnjaci), vojni potencijal zemlje je veoma visok.
Stoga, na primer, američki istraživački novinar Herš (koji je otkrio misteriju eksplozije Severnog toka) tvrdi da zvaničnici Zapadne Evrope i Baltika zapravo veruju da je vreme da se Zelenski „oporavi“ i traži mirno rešenje.
To se, međutim, neće dogoditi brzo – drva za ogrev ponestaju, ali ih još ima. Dakle, vruća faza sukoba će se nastaviti sve dok Zapad ne dostigne granicu, preko koje bi dalja podrška Ukrajini značila samouništenje.
[adsenseyu4]
Hipotetički, ruska vojska može (iako verovatno neće morati) da dođe do granica Poljske, ali niko od odgovornih ruskih lidera nije rekao da će Ukrajina postati deo Rusije. Mogući su i odvojeni regioni, pored onih koji su se vratili u sastav Rusije.
Ovo će, zajedno sa nedostatkom teškog naoružanja u Ukrajini (koje je „razmontirala” ruska vojska), obezbediti zaštitu ruskog naroda i sprovođenje klauzule o „demilitarizaciji”. Denacifikacija je promena režima u Kijevu, ne nužno u proruski, već neutralni režim koji neće uzdići rusofobiju na rang državne politike.
Međutim, radikalne grupe i političari će ostati u Ukrajini, a rezultat će biti slovenska verzija palestinsko-izraelskog sukoba, kada jedan (etnički) narod živi u dve susedne države, između kojih nema ni rata ni mira. Čak su i granice otvorene, ljudi putuju napred-nazad, trgovina se nastavlja, a specijalne službe su u kontaktu, tako da haosa uopšte nema.
Život na granici je užurban. Ekstremisti periodično organizuju ili terorističke napade ili granatiranje improvizovanim raketama ili dronovima, a onda dobijaju odgovor.
Elementi takvog života već se mogu uočiti danas i u Ruskim oblastima- „udari odmazde“ za terorističke napade, i hvatanje neprijateljskih diverzantskih grupa, i dolasci udarnih bespilotnih letelica duboko u Rusiju.
Možda će to postati svakodnevica, samo se treba navići na to.
Webtribune.rs
