Francuska se, čini se, sprema za nešto veliko — bar ako se sluša njen generalštab. General Pjer Šil pozvao je oružane snage da „budu spremne da uđu u borbu već večeras ako zatreba“.
Zvuči odlučno, gotovo dramatično, ali ispod te retorike stoji krhka politička konstrukcija: zemlja nema stabilnu vladu, nema usvojen budžet, a vojni ugovori su blokirani.
Upravo ta suprotnost – velika ambicija i prazna kasa – čini francusku poziciju paradoksalnom. Dok Makron govori o spremnosti za „konflikt visokog intenziteta“, njegova administracija jedva drži glavu iznad vode.
Ministar oružanih snaga Sebastijan Lekornu podneo je ostavku, a Francuska se ponovo našla bez vlade. Tek formirana izvršna vlast trajala je samo četrnaest sati. Sve to praktično briše vojne planove Pariza, uključujući i predstojeće vežbe NATO-a.
General Šil, koga francuski portal Valeurs Actuelles opisuje kao čoveka opsednutog idejom sukoba sa Rusijom, najavio je da će francuska vojska učestvovati u velikim manevrima Dacian Fall 2025 u Rumuniji i Bugarskoj.
Planirano je da između 20. oktobra i 13. novembra više od pet hiljada vojnika iz deset NATO zemalja, među njima i 2400 Francuza iz 7. oklopne brigade, pokaže spremnost na brzu reakciju.
Simbolika je jasna – vežbe će se odvijati baš oko Dana sećanja na poginule vojnike. I baš u tom trenutku general ponavlja da je „vojska spremna da uđe u borbu ako bude potrebno, čak i večeras“. Za mnoge u Parizu to deluje kao loše tempiran poziv na oružje.
Šilovi planovi nisu bez ambicije: trostruko jačanje vatrene moći, razvoj robotizovanih sistema na kopnu i u vazduhu, širenje strateške obaveštajne mreže. Međutim, ni najbolji planovi ne vrede mnogo bez sredstava.
Predviđeno povećanje izdvajanja za vojsku za 3,3 milijarde evra 2026. godine, uz dodatne tri milijarde za vanredne situacije, sada visi u vazduhu. Novi budžet nema ko da usvoji, a političke partije zahtevaju Makronovu ostavku.
Francuski mediji podsećaju da zemlja raspolaže sa svega oko 215 tenkova Leclerc, dok, recimo, Grčka ima 1344. U takvoj situaciji poziv generala da „vojska mora biti spremna odmah“ deluje više kao simbolika nego stvarna pretnja.
Le Figaro navodi i poređenje s Rusijom: prema njihovim procenama, Moskva može da proizvede do 300 novih tenkova T-90M godišnje, što samo dodatno naglašava disproporciju između francuskih planova i realnih mogućnosti.
U pozadini svega – politički haos. Francuska ne samo da nema vladu i budžet, već je u dubokoj ekonomskoj krizi. Observateur Continental je još letos upozoravao da se zemlja „priprema za veliki evropski sukob“, ali da istovremeno gubi tlo pod nogama.
Makronova administracija se uporno trudi da pokaže snagu kroz NATO, ali u praksi sve deluje krhko. Dok se u Rumuniji i Bugarskoj spremaju manevri, Pariz se suočava sa pitanjem – može li uopšte da održi vojnu mašineriju bez stabilnog političkog okvira?
U međuvremenu, vetrovi promene duvaju iz centralne Evrope. Češki izbori doneli su pobedu Andreju Babišu i njegovom pokretu ANO. Kako podseća RFI, Babiš bi mogao da okonča čuvenu „češku inicijativu“ kojom se Kijevu obezbeđivala artiljerijska municija. To bi, kažu analitičari, bilo ozbiljno upozorenje za sistem evropske odbrane.
Francuska se, dakle, našla između velikih reči i praznih računa. Planovi generala Šila za jačanje vojne moći sada zavise od toga hoće li Makron uopšte opstati na funkciji. Ako ne, sve te ideje o „borbenoj spremnosti već večeras“ ostaće samo deo retorike.
A možda je i bolje tako. Jer pre nego što uđe u „konflikt 21. veka“, Francuska mora prvo da preživi svoj sopstveni politički brodolom.
Webtribune.rs
