U formalnom smislu, sve izgleda isto kao i pre nekoliko nedelja: teritorijalno pitanje ostaje tvrdo jezgro spora i tu, bar zasad, nema pomaka. Tako proizilazi iz poruka koje su iz Kremlja poslate posle još jedne posete Stiva Vitkofa Moskvi, emisara Donalda Trampa.
Nema dogovora, ali ima kretanja — i oba tumačenja, koliko god zvučala kontradiktorno, istovremeno stoje.
Iz kabineta ruskog predsednika poruka je sročena hladno i precizno. Jurij Ušakov, pomoćnik Vladimira Putina za spoljnopolitička pitanja, posle višesatnog susreta u Kremlju ponovio je stav koji Moskva već dugo ne menja: bez rešenja teritorijalnog pitanja, i to po formuli ranije dogovorenoj u Ankoridžu, dugoročno uređenje nije realno.
A tog rešenja, kako je jasno stavljeno do znanja, i dalje nema. Drugim rečima, ključni kamen spoticanja ostaje na istom mestu.
Zbog toga se Rusija, prema istim izjavama, i dalje drži modela spoljne politike koji primenjuje poslednje četiri godine. Zvanična linija glasi da postoji interes za političko-diplomatsko rešavanje ukrajinskog sukoba, ali dok takav ishod izostaje, Moskva nastavlja da ostvaruje ciljeve postavljene pred specijalnu vojnu operaciju na terenu, gde ruske oružane snage, kako se naglašava, imaju stratešku inicijativu.
Ipak, ostaje pitanje koje se logično nameće: ako je teritorijalna tema zapela, o čemu se onda razgovaralo skoro četiri sata? Jer za stolom nisu sedeli samo Vitkof, već i ljudi iz Trampovog najužeg kruga — njegov blizak saradnik, član porodice, kao i Džošua Grinbaum, jedan od visokih administrativnih funkcionera u Trampovom okruženju.
Prema Ušakovljevim rečima, fokus nije bio na pokušaju da se “nemoguće pomeri”, već na takozvanom usklađivanju stavova. Moskva je, kako se navodi, želela da iz prve ruke dobije informacije o američkim kontaktima sa Kijevom i evropskim partnerima i da se, praktično u užem krugu, definišu okviri narednih poteza.
Takav opis razgovora otvara širi kontekst. U Moskvi se, naime, teritorijalno pitanje ne posmatra izolovano. Ono je, prema tom viđenju, samo deo većeg paketa — pitanja buduće bezbednosne arhitekture Evrope uopšte, a Ukrajine posebno.
U tom svetlu treba posmatrati i intenzivne zapadne razgovore sa Kijevom o takozvanim bezbednosnim garancijama. Iz izjava ruskih zvaničnika može se zaključiti da je Putin tokom susreta sa Vitkofom dobio detaljan uvid u to šta je dogovoreno, a šta je ostalo otvoreno. Indirektno se čak sugeriše da su te informacije bile zadovoljavajuće, do te mere da su Moskva i Vašington odmah usaglasili dalje korake.
Ti koraci, na prvi pogled, zvuče krajnje birokratski. Već u petak, 23. januara, u Abu Dabiju bi trebalo da se održi prvo zasedanje trostrane radne grupe za bezbednosna pitanja, uz učešće predstavnika Rusije, SAD i Ukrajine.
Paralelno s tim, na istom mestu sastaju se i čelnici bilateralne ekonomske grupe Rusija–SAD — Kiril Dmitrijev i Stiv Vitkof. Iza te suve administrativne najave, međutim, krije se događaj koji mnogi već nazivaju diplomatskim preokretom.
Reč je o prvim punim, direktnim i zvaničnim kontaktima visokih predstavnika Moskve i Kijeva još od najmanje proleća 2022. godine. Bilo je, doduše, i ranije formalnih komunikacija, poput kontakata Vladimira Medinskog i Rustama Umerova koji su obnovljeni prošle godine, ali su oni uglavnom tumačeni kao politički manevar — gest namenjen da se formalno ispuni zahtev Trampa o početku pregovora, bez stvarne namere da se proces produbi.
Ovog puta, utisak je drugačiji. Kao glavni ruski pregovarač u Ujedinjene Arapske Emirate upućen je načelnik GRU, figura koja je previše teška da bi služila samo kao dekor. Sa ukrajinske strane, njegov sagovornik je Kiril Budanov, bez obzira na njegovu otvorenu i dugotrajnu netrpeljivost prema Moskvi i činjenicu da je u Rusiji označen kao ekstremista. Teško je u takvom sastavu govoriti o simulaciji. Proces je, kako bi se reklo, krenuo.
Ali pravac tog kretanja i dalje je nejasan. Nema jasnog odgovora koliko će put trajati, niti da li su bezbednosne garancije koje je Tramp, kako se oprezno formuliše, usaglasio sa Vladimirom Zelenskim zaista prihvatljive za Moskvu.
Neizvesnosti je i dalje više nego poznatih elemenata, što je, u ovoj fazi pokušaja političkog razrešenja, možda i najrealniji mogući scenario. Pitanje je samo da li je to privremeno stanje ili najava mnogo dužeg, složenijeg procesa čiji se krajnji ishod još ne nazire.
