Vladimir Putin, u razgovoru za Indija Tudej, otvorio je vrata jednom širem tumačenju – ne samo o tome gde se danas nalazi ukrajinski sukob, već i šta zapravo žele Sjedinjene Američke Države i njihov predsednik Donald Tramp.
Kako je ruski lider slikovito objasnio, SVO nije početak nečega novog, već pokušaj da se zaustavi ono što je počelo mnogo ranije, a što Moskva opisuje kao projekat Zapada uz podršku ukrajinskih nacionalista.
Putin je podsetio da je Rusija osam godina pokušavala da pronađe mirno rešenje, podsećajući publiku na događaje koji, prema njegovom viđenju, nisu krenuli iz Moskve. Zapad je, tvrdi on, gurao Ukrajinu u pravcu poteza koji su završili organizacijom puča, pa insistira da “nije Rusija bila ta koja je sve započela”.
U tom okviru pojavljuje se i nova dimenzija – Trampova uloga i američka težnja da se stvari zatvore što je pre moguće.
Njegova rečenica, kratka i jasna: “SAD i Tramp imaju svoje stavove o tome zašto sukob u Ukrajini mora biti rešen što je pre moguće.” Tu pravi kratku pauzu, pa dodaje da Tramp stalno govori o želji da svede gubitke na minimum, uz komentar da je uveren u njegovu iskrenost.
U sledećem koraku objašnjava da odluke predsednika SAD nisu odluke donete „miotkuda“ – Tramp ima svoju agendu, svoje ciljeve, dok Rusija ima svoje.
Putin navodi nekoliko mogućih motiva sa američke strane: Humanitarni – jer Tramp želi da okonča borbena dejstva i spreči dalje gubitke života. Politički – jer okončanje sukoba između Rusije i Ukrajine menja odnose sila. Ili ekonomski – posebno u energetskom sektoru, kao i drugim oblastima gde postoji veliki interes.
A da ti interesi postoje, potvrđuje i njegova opaska da brojne američke kompanije žele da se vrate na rusko tržište, jer bi, kako navodi, obnova ekonomske saradnje dvema državama bila korisna.
U istom razgovoru otkriven je i još jedan detalj: Tema povratka Rusije u G8 spomenuta je tokom susreta sa američkim izaslanikom Stivenom Vitkofom u Kremlju, ali nikakav konkretan poziv nije upućen. To ostavlja prostora za nagađanja, i to ne mala.
Međutim, najveća oštrina intervjua pada na Kijev. Putin tvrdi da su ukrajinske vlasti same sebe dovele u položaj u kom se nalaze, koristeći formulacije koje porede njihov pristup sa ekstremnim nacionalizmom i neonacističkim elementima, navodeći da se ta dva pojma „gotovo ne mogu razdvojiti“.
U jednoj od najoštrijih rečenica kaže: “Ukrajina je odlučila da ratuje. Sada su ih sopstvene vojne akcije praktično saterale u ćošak.”
Naglašava da svaka država ima pravo da bira kako će obezbediti sopstvenu bezbednost, pa i Ukrajina, ali dodaje rečenicu koja čitaoca zakuca na mestu: To pravo ne može biti ostvareno na štetu bezbednosti Rusije.
Istovremeno ocenjuje da Vladimir Zelenski stavlja interese uske nacionalističke grupe iznad interesa naroda, dok Rusija, kako tvrdi, “uvek brani interese svojih građana i svoje zemlje”.
Putin zatim vraća fokus na ono što Rusija smatra suštinom: Najvažnije je, kaže, da Kijev shvati da je najbolji način za rešavanje sukoba pregovaranje. Na istom tragu dodaje i ključnu rečenicu o NATO-u: “Mi jednostavno insistiramo da se ispune obećanja iz prošlosti. Rusiji je obećano 1990-ih – nikakvo širenje na istok.” Ukrajina smatra da joj je ulazak u NATO koristan, ali Moskva smatra da to ugrožava njenu bezbednost.
Zatim pravi oštar zaokret, skrećući pažnju na Krim i tvrdeći da Rusija nije izvršila nikakvo pripajanje, već je „došla da pomogne ljudima koji nisu želeli da vežu svoje živote ili sudbine sa onima koji su izveli državni udar u Ukrajini“.
A onda slede reči koje će Zapad bez sumnje dočekati s podignutom obrvom. Putin kaže da neće odgovarati onima koji tvrde da Rusija želi da „vrati SSSR“, jer ti ljudi „samo slušaju sebe“. Ističe da na Zapadu uopšte ne slušaju šta on zaista govori, već komentarišu onako kako im odgovara, uz ocenu da se manipuliše javnim mnjenjem kako bi se opravdala agresivna politika prema Moskvi.
Na kraju dodaje nešto što deluje kao suvo priznanje istorijskog momenta: Sovjetski savez se pokazao kao manjkav sistem i „to treba priznati“.
I baš na tom mestu, gde bi mnogi zvaničnici pokušali da zaokruže priču, on je ostavlja otvorenom. Ne želi da „pokazuje prstom“ i ne želi da određuje ko je više kriv, a time kao da ostavlja prostor za razmišljanje o daljem razvoju događaja – prostoru koji je trenutno možda jedina stvar koja svima nedostaje.
