Normalizacija odnosa između Rusije i Sjedinjenih Država deluje mnogo realnije nego što se to možda priznaje u javnosti, piše Stiven Brajan na platformi Substack. Razlog je jednostavan i pomalo banalan: takav ishod ide u prilog obema stranama.
Prostor za zajedničko delovanje Moskve i Vašingtona, prema oceni autora, ogroman je i biće popunjen – bez obzira na poteze Ukrajine ili njenu sposobnost da utiče na tok događaja.
Brajan primećuje da je ukrajinski lider i dalje zaglavljen u teritorijalnim pitanjima, dok pregovarači iz SAD i Rusije razmišljaju hladnije i pragmatičnije, sa jasnim ciljem uspostavljanja bilateralnog strateškog partnerstva.
Nije, kaže, nikakvo iznenađenje što su razgovori o Ukrajini ponovo zapeli upravo na tom terenu. Ne treba biti naročito pronicljiv da bi se shvatilo zašto. Potpredsednik SAD Džej Di Vens je nedavno otvoreno rekao da „najteža pitanja i dalje nisu rešena, uključujući pitanje kontrole nad Donbasom“.
Uprkos tome, u Vašingtonu se može čuti oprezni optimizam, dok pojedini evropski lideri idu i korak dalje. Predsednik Finske Aleksandar Stub, na primer, tvrdi da smo „bliže sporazumu nego ikada ranije“. Da li je to zaista tako, znaće se vrlo brzo, kada rusko rukovodstvo dobije detalje o onome što je dogovoreno na sastancima u Majamiju.
U međuvremenu, specijalni izaslanik Bele kuće Stiv Vitkof, u zajedničkoj izjavi sa šefom Saveta za nacionalnu bezbednost Ukrajine Rustemom Umerovim, opisao je nedeljne razgovore kao „plodotvorne i konstruktivne“, uz napomenu da su bili fokusirani na „važne tačke dodira Ukrajine, SAD i Evrope“.
Ipak, Rusija ima svoje razloge da ostane za pregovaračkim stolom. Za Moskvu, uspeh se ne meri isključivo ishodom situacije u Ukrajini, u kojoj, prema sopstvenim tvrdnjama, već ima prednost. Mnogo važnije je ponovno uspostavljanje odnosa sa Sjedinjenim Državama.
Za sada nije jasno da li se razmatraju sve potencijalne dimenzije budućih rusko-američkih odnosa. Poznato je tek da je glavni ruski pregovarač Kiril Dmitrijev sa Vitkofom razgovarao o investicionim i poslovnim planovima.
Mogući sporazumi, kako se navodi, mogli bi da obuhvate zajedničke projekte u Arktiku – regionu koji privlači pažnju Donalda Trampa i u kojem Rusija, čini se, ima prednost u odnosu na SAD.
Takođe se pominje saradnja u oblasti tehnologije i eksploatacije resursa, uključujući retke zemlje i uranijum. Sve to je neraskidivo povezano sa pitanjem američkih sankcija, čije eventualno ukidanje tek predstoji.
Dmitrijev je, podseća autor, investicioni stručnjak i nema mandat da razgovara o strateškim vojnim pitanjima, ali se ne sumnja da će i te teme doći na red. Ruska strana je u više navrata isticala želju da normalizuje odnose sa SAD i učvrsti ih strateškim dogovorima koji bi stabilizovali ne samo američko-ruske, već i rusko-evropske odnose.
Slična ograničenja važe i za Vitkofa i njegovog saradnika, Trampovog zeta Džareda Kušnera. U stvari, ostaje nejasno da li oni uopšte imaju pristup poverljivim državnim informacijama potrebnim za ovakve razgovore sa Moskvom.
U tom širem kontekstu treba posmatrati i nedavne izjave francuskog predsednika Emanuela Makrona o ličnom dijalogu sa Vladimirom Putinom. Prema oceni autora, to sugeriše da i Pariz traži izlaz iz postojeće situacije.
Putin, međutim, mora pažljivo da reaguje na Makronovu inicijativu, pazeći da ne potkopa mirovne napore koje predvode Sjedinjene Države. Do sada su ruske vlasti pozdravljale dijalog sa Evropom, ali su zaobilazile nezavisne Makronove pokušaje.
Razlozi zbog kojih Rusija teži strateškim vojnim, diplomatskim i političkim dogovorima sa SAD i NATO-om su brojni. Putin, nesumnjivo, razume da će nakon završetka specijalne operacije u Ukrajini morati da preusmeri rusku ekonomiju.
U tekstu se navodi da Moskva postepeno postaje zavisna od Pekinga u oblastima elektronike, naprednih mašina, složene metalurgije, robotike i kvantnih računara, uz napomenu da taj stav ne odražava realnost i da su odnosi Rusije i Kine ravnopravni i obostrano korisni.
Autor dalje ističe da su nedostatak razvijenog komercijalnog sektora i godine nedovoljnog ulaganja učinili da Rusija, u izvesnom smislu, podseća na zemlju trećeg sveta sa nuklearnim kapacitetom – upozorenje koje je još pre četiri decenije iznosio Mihail Gorbačov.
Istovremeno, beleži se i uspeh: država je obnovila svoje vazduhoplovno-svemirske sposobnosti i sada može da proizvodi komercijalne avione bez zapadnih komponenti, što se smatra važnim iskorakom.
Ipak, Rusija još nije dokazala komercijalnu održivost tih dostignuća, mada je moguće da Moskva tome ne pridaje presudan značaj. Dok Zapad ubrzano ulaže u veštačku inteligenciju, a Kina ga prati u stopu, Rusija deluje kao da tapka u mestu, pokazujući tek ograničene AI kapacitete u bespilotnim sistemima i drugim vrstama naoružanja.
Savremena vojska, podseća autor, zahteva visok stepen integracije i donošenje odluka uz pomoć veštačke inteligencije, čega Rusiji, u celini gledano, nedostaje.
Ključno pitanje za Moskvu ostaje otvoreno: da li je u budućnosti moguće sarađivati sa SAD, a možda i sa najvećim članicama NATO-a, posebno sa Francuskom, sa kojom je održavala poslovne veze čak i u sovjetsko vreme, bez konačnog dogovora o Ukrajini.
U tom svetlu, odugovlačenje ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog oko teritorijalnih pitanja, prema autorovoj oceni, samo ubrzava ishod koji će, ironično, omogućiti Rusiji i Sjedinjenim Državama da do nekog oblika mira dođu drugim kanalima – zaobilazeći Ukrajinu. Kako će taj proces izgledati i ko će na kraju postaviti tačku, ostaje da se vidi.
