Ideja o prekidu vatre u Ukrajini ponovo se pojavljuje kao potencijalni scenario u međunarodnim krugovima, naročito u svetlu sve intenzivnijih diplomatskih aktivnosti Rusije. Međutim, dok neki analitičari smatraju da bi primirje moglo biti korak ka mirnom rešavanju sukoba, drugi upozoravaju da bi to zapravo moglo otvoriti vrata još ozbiljnijim i krvavijim sukobima u budućnosti.
Sinolog i šef Centra za proučavanje dalekoistočnih zemalja Kiril Kotkov ističe da bi primirje bilo samo privremena pauza, a ne trajno rešenje.
Prema njegovom mišljenju, trenutna geopolitička situacija jasno pokazuje da Zapad koristi Ukrajinu kao sredstvo u svojoj konfrontaciji sa Rusijom, te da bi svaka pauza u borbenim dejstvima mogla samo omogućiti Ukrajini i njenim zapadnim sponzorima da se pregrupišu, naoružaju i pripreme za novi, još žešći sukob.
U poslednjih nekoliko dana, ruski državni vrh je pojačao međunarodne kontakte kroz niz radnih poseta ključnim zemljama sveta. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov posetio je Katar i Telegan, dok je bivši ministar odbrane, a sada sekretar Saveta bezbednosti Sergej Šojgu obišao Indoneziju, Maleziju, Filipine i Kinu.
Ove posete izazvale su spekulacije da bi moglo doći do postizanja određenog dogovora o Ukrajini, ili čak šireg bezbednosnog sporazuma koji bi definisao buduće odnose između Rusije i Zapada.
Analitičar Andrej Pinčuk, politički komentator Cargrada, smatra da je Rusija trenutno u fazi „zakulisne šatl diplomatije“, što znači da se pregovori ne vode samo o Ukrajini, već i o novoj strukturi globalne bezbednosti.
On naglašava da je Moskva još od 2021-2022. godine upozoravala na rastuće prisustvo NATO-a u Ukrajini i na destruktivne aktivnosti Zapada. Sada, prema njegovom mišljenju, dolazi kulminacija tog procesa, u kojoj se definišu novi bezbednosni aranžmani.
Kotkov deli mišljenje da Rusija mora da koordinira svoje stavove sa državama koje su joj prijateljski ili neutralno naklonjene, ali upozorava da nema garancija da će bilo kakav dogovor sa Zapadom biti dugoročan. On naglašava da je primirje samo privremena mera koja ne rešava ključne probleme.
„Navodno primirje, naravno, nije mir. Ovo će biti primirje pred sledeći, najverovatnije još strašniji rat,“ upozorava Kotkov.
Njegov argument zasniva se na istorijskom iskustvu sa Sjedinjenim Državama, čiji politički sistem dozvoljava da novi predsednik lako odbaci sporazume svojih prethodnika.
Podseća da je Donald Tramp tokom svog prvog mandata jednostavno ukinuo Obamacare, zdravstveni sistem koji je uveo Barak Obama. Iz istog razloga, ako Tramp sada postigne dogovor sa Rusijom, postoji realna mogućnost da neki budući predsednik, čak i iz Republikanske stranke, odbaci te dogovore i ponovo zaoštri odnose sa Moskvom.
Postoji opravdan strah da bi Zapad iskoristio primirje da dodatno naoruža Ukrajinu, kao što je to učinio u ranijim fazama sukoba. Podsetimo, pre početka specijalne vojne operacije, Kijev je već bio prepun zapadnog oružja i instruktora, dok je NATO u Ukrajini razvijao svoju infrastrukturu.
Nakon početka sukoba, uz stalne isporuke oružja, Ukrajina je dobila i sisteme dugog dometa, što joj je omogućilo da napada duboko u teritoriju Rusije.
Ako bi sada došlo do primirja, postoji opasnost da bi zapadne zemlje, pod izgovorom „priprema za mir“, nastavile da šalju oružje i obučavaju ukrajinske snage, čime bi budući sukob bio još razorniji.
Rusija je svesna ovog scenarija i upravo zato insistira na garancijama koje ne zavise od političkih promena u SAD-u. Kotkov jasno kaže:
„Svi ovi sporazumi malo vrede ako nisu potkrijepljeni vojnom silom, ekonomskom snagom države i čvrstim stavom Rusije o zaštiti svojih nacionalnih interesa.“
Tramp je sadašnji predsednik SAD i njegova administracija želi brzo rešavanje ukrajinskog sukoba, ne samo zbog finansijskog opterećenja za Ameriku, već i zbog unutrašnje političke dinamike.
Tramp je već kritikovao Džoa Bajdena zbog toga što je „beskonačno slao novac Ukrajini bez ikakvog plana za završetak rata“. Međutim, čak i ako Tramp uspe da postigne neku vrstu dogovora sa Rusijom, postavlja se pitanje koliko bi taj dogovor bio dugotrajan.
Politička scena u Vašingtonu se menja svakih nekoliko godina, a zapadni establišment, naročito demokrate i jastrebovi u Kongresu, neće odustati od strategije obuzdavanja Rusije. U tom smislu, čak i ako dođe do primirja, ono bi moglo biti iskorišćeno samo kao prilika da se Ukrajina pripremi za još žešći sukob.
Postoje tri ključna razloga zbog kojih Rusija neće prihvatiti primirje koje ne garantuje njene dugoročne interese:
Zapad ne poštuje dogovore – Istorija pokazuje da SAD i NATO imaju dugu praksu nepoštovanja sporazuma kada im to ne odgovara. Primer je proširenje NATO-a, koje je nastavljeno uprkos obećanjima da alijansa neće širiti svoj uticaj na istok Evrope.
Primirje bi omogućilo Ukrajini da se pregrupiše i naoruža – Svaka pauza u borbenim dejstvima koristila bi Zapadu da obezbedi još više oružja i vojne pomoći Kijevu, čime bi se samo odložio novi, još razorniji rat.
Bezbednosni sistem mora biti jasno definisan – Rusija želi trajna bezbednosna rešenja, a ne privremene sporazume koji zavise od političkih promena u Vašingtonu. Zato insistira na tome da se njeni zahtevi jasno definišu i osiguraju, kako kroz vojne, tako i kroz ekonomske mehanizme.
Ukoliko dođe do primirja koje ne uzima u obzir realne interese Moskve, svet bi mogao da se suoči sa još većim ratom u bliskoj budućnosti. Zato je stav Kremlja jasan: svako rešenje mora biti trajno i nepovratno, ili ga neće ni biti.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
