„Mi znamo da oni lažu. Oni znaju da lažu. Oni znaju da mi znamo da oni lažu. Mi znamo da oni znaju da mi znamo da oni lažu. I oni i dalje lažu“. Na ove rečenice Aleksandra Solženjicina o jednom prošlom vremenu, nadovezuje se priča o sadašnjem trenutku na Kosovu i Metohiji.
Zapravo, citirano može biti upotrebljavano i kao prolegomena za objašnjavanje onog što se odigrava oko Kosova i Metohije od kraja devedesetih godina HH veka. Mnogo, baš mnogo toga je u konstruisanju ovog slučaja zasnovano na laži. Od Račka do Šolc–Makronovog plana.
Nesumnjivo, srpsko–albanski spor jeste postajao, očitovala se duboka i široka međuetnička distanca, isto tako — uočavan je i nezanemarljiv konfliktni potencijal, ali slično bejaše i u tek osamostaljenoj (BJR) Makedoniji!
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Svi znaju da oni drugi sve lažu
Zašto se kriza u Prištini nije rešavala i rešila po istoj metodologiji kao i u Skoplju!? Zbog čega političke volje za takav razvoj situacije nije bilo!? Nešto bi na tu temu mogao objasniti i Kristofer Hil, aktuelni američki ambasador u Srbiji, koji je leta 1998. godine najpre rukovodio procesom usaglašavanja stavova o albanskoj samoupravi, a zatim je iz toga iznenada povučen. Protokom vremena, tokom četvrt veka pregovora i susretanja, došlo se dotle da sada svi sve lažu. I svi znaju da oni drugi sve lažu. Poslednja runda pregovora u Briselu pokazala je da tu nema ni zrna iskrenosti.
Za EU pregovori su završeni, ostale su da se obave tehnikalije oko dogovora implementacije, a francusko–nemački predlog primenjivaće i bez potpisivanja i ratifikacije. Barem tako je naveo jedan od glasnogovornika u Briselu.
Zašto nema potpisivanja?
Sada, ako su pregovori završeni — zašto nema potpisivanja!? Onda, ako nema potpisivanja — kako bilo šta implementirati!? Naposletku, kada sve to tako lepo ide na ruku EU, zbog čega toliko žure i publikuju dokument pre nego što postane zvaničan. Nesumnjivo, i usmena saglasnost proizvodi određene pravne i pogotovo — političke posledice.
Žozep Borelj je već najavio da će nakon dobijene usmene saglasnosti obe strane o predlogu raspravljati Savet EU. Glasanje će, najverovatnije, biti zaobiđeno, u ovoj formi o tome se i ne može glasati, ali će samo „primanje k znanju“ poslužiti da se ovaj „papir“ uvede u „pravni saobraćaj“ tokom budućih pregovora Srbije sa Briselom.
Kakva je sudbina evrointegracija?
Potpisivanje francusko–nemačkog predloga, po svoj prilici, postaje uslov svih uslova evrointegracija Srbije! Dakle, neće više biti „statusno neutralne EU“ i sličnih formulacija.
Međutim, i pored svega, teško je skrpiti neko valjano i logično objašnjenje odakle potiče obaveznost primene nepotpisanog dokumenta (a nakon potpisivanja još bi trebalo da usledi i ratifikacija, ako je jedan od ciljeva evrointegracija dosledno poštovanje principa pravne države onda je i to uslov svih uslova) i na čemu to EU zasniva svoj optimizam. Još je teže objasniti kako se može govoriti o legitimnosti svega, ako relevantna istraživanja ukazuju da se preko osam desetina stanovništva Srbije tome protivi.
Nemogućnost sklapanja valjanog i logičnog objašnjenja, naravno, biće kompenzovana novim i novim lažima. Uz prateću propagandu kampanju, angažovanje raznih mešetara i beskrajno kombinovanje unutar političkog sistema.
Tradicija duga punih četvrt veka neće biti izneverena. Ostaje samo da se vidi dokle to može trajati!? Jer, takav pristup već proizvodi krupne posledice.
[adsenseyu1]
Pad EU rejtinga nisu zaustavili „lovci na grantove“
Podrška evrointegracijama Srbije pala je na istorijski minimum. Upravo zbog novih i novih laži, neprestano plasiranih prethodnih godina. Ovaj antologijski pad nisu onemogućile skupo (pre)plaćene propagandne kampanje, nisu sprečili svi oni brojni mešetari iz vladinog ili nevladinog sektora i ostali „lovci na grantove“, niti su ga zaustavila beskrajna kombinovanja unutar političkog sistema.
Sva ta sredstva, kada se stave na gomilu i saberu, u zbiru donose „mršav rezultat“ koji se tiče suštinske „kupovine vremena“ i sve kraćeg odlaganja neminovnog ishoda: pre ili kasnije, brže ili sporije, nezainteresovanost za dalji nastavak evrointegracija Srbije pojaviće se i kao oficijelni stav, izglasan u državnim institucijama, implementiran kao potpisan, sasvim legalan i legitiman. Legitiman zato što će iza njega stajati ubedljiva većina građana.
Svakako, Borelju, Lajčaku, stotinama ili hiljadama bezličnih komesara i sekretara, stafera i administratora, deluje i delovaće kako oni na Balkanu „završavaju posao“.
Ključni nezavršeni posao jeste „kosovski slučaj“. Dobar deo tih ljudi neće ni trepnuti pre nego što će nas ponovo slagati između ostalog i zbog toga što nas ne smatraju sebi ravnopravnim, a takve je, prema toj (istorijskoj?) školi mišljenja i dozvoljeno lagati.
Zemlju za viski, žene za đinđuve
Aboridžinima su za đinđuve uzimali žene, Indijancima zemlju za par sanduka viskija. Ako ih baš i uhvatimo u laži, onda će se već pojaviti „neki Anri Levi“ sa razrađenom tezom kako je to upravo za naše dobro!
Oni nas tako civilizuju. Ovoga puta preko preumljivanja i pristajanja na kolektivnu, generacijsku sramotu zarad imaginarnog mira i izmaštane stabilnosti. Eh da, dobićemo za to još i kakve đinđuve i nekoliko sanduka viskija.
Ipak, analizirano sa druge strane, te likove, čija imena odlaze u zaborav odmah po napuštanju funkcije, te komesare i sekretare, stafere i administratore, ljudi odavde sve više, češće i uočljivije posmatraju kao profesionalne prevarante.
Kao takvi, oni više „ne vrše funkciju“, ne „završavaju posao“. Čak naprotiv, prave ogromnu, ogromnu štetu. Toliko veliku, da se koliko danas čini nepopravljivom. Nakon ovog poslednjeg, francusko–nemačkog predloga, svih laži koje su mu prethodile, ali i onih koje neminovno moraju doći u narednim mesecima, posle toliko ponižavajućeg sadržaja da ga nije potrebno ni komentarisati, usled totalno izgubljenog poverenja, Srbi su i definitivno završili sa Evropskom unijom.
Propaganda će to pokušati da sakrije i prikaže kako se zbog toga niko u Briselu neće uzbuditi, mešetari će tvrditi da oni to mogu promeniti samo da im se uplati još neka rata, rokadama unutar sistema tražiće se „sveža krv“ koja može doneti novu dinamiku, ali to će sve biti jalovo, zakasnelo i neučinkovito. Svodiće se na „kupovinu vremena“ da zajedno sa Srbima i zvanična Srbija ne saopšti tako nešto. Pa dok ne saopšti! Uprkos tome što će u takvoj odluci biti štete i za samu Srbiju.
Jednom pokrenut proces strateškog karaktera ne može brzo menjati sopstvenu trajektoriju. Ko u Briselu ne veruje u to, neka se podseti dešavanja iz poslednjih dve decenije i retrospektive događaja koji su determinisali trajektoriju procesa strateškog karaktera.
[adsenseyu4]
Laži je uvek bilo u politici i uvek će ih biti. No, jedno je kada se u politici pojavljuju laži, a sasma drugo kada se na lažima zasniva politika. Ovaj drugi slučaj vodi krunjenju uticaja, gubitku poverenja i delegitimizaciji. Makar se radilo i o relaciji velike, bogate i moćne EU sa malom, siromašnom i skromnom Srbijom.
Krunjenje uticaja, gubitak poverenja i delegitimizacija ne mogu se nadomestiti grandioznim obećanjima, kreditima i donacijama, pretnjama i ucenama.
„Kosovska politika Evropske unije“ toliko je koštala Brisel da izgleda kako već sada posledice postaju ireverzibilne. Danas među Srbima, sutra i među ostalima, Prekosutra u Srbiji, nakosutra drugde.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
Dušan Proroković (Sputnik)
