Čist planinski vazduh ume da razbistri misli. U Davosu je ove nedelje to postalo očigledno i onima koji su godinama odbijali da pogledaju realnost u oči. Evropski lideri su tamo, između panela i zatvorenih sastanaka, sve jasnije prihvatili činjenicu da Amerika više nije pouzdan stub evropske bezbednosti – a u najcrnjem scenariju može postati i izvor pritiska.
Izbor koji se nameće nije prijatan, ali jeste jednostavan: ostati u poziciji zavisnosti, bez čvrstih garancija, ili pokušati da se sudbina uzme u sopstvene ruke.
Da ovo nije apstraktna teorija, pokazao je i slučaj Grenlanda. Delovalo je da je kriza izbegnuta kada je Donald Tramp, u sredu, odbacio mogućnost vojnog upada i povukao pretnje o uvođenju carina kako bi se došlo do te teritorije.
Kako piše New York Times, umesto toga, na mreži Truth Social pomenuo je nekakvo „okvirno“ rešenje, čiji detalji i dalje nisu poznati. Olakšanje je bilo opipljivo. Ali sećanje na izrečeno ne nestaje tako lako. Tramp je, uz dozu samouverenosti koja je mnoge u Evropi zapanjila, otvoreno govorio o „kupovini“ ostrva koje je autonomna teritorija Danske, uz napomenu da bi, ako zatreba, mogao da ga preuzme silom.
Teško je bilo zamisliti da će SAD, osnivač i glavni oslonac NATO-a, uopšte govoriti o pritisku na jednu članicu saveza. Ipak, to se dogodilo. Pitanje „šta dalje?“ ostalo je bez odgovora, kako u Davosu, tako i van njega – čak i dok je kanadski premijer Mark Karni tamo govorio o „rascepu“ svetskog poretka.
U takvom ambijentu, Evropljani su pokušali da iskoriste Trampovo povlačenje korak unazad. Ali šok poslednjih nedelja ostavio je dublji trag: NATO, kakav je postojao više od 75 godina i predstavljao temelj transatlantske bezbednosti, deluje kao savez koji se približava kraju. Ne preko noći, bez dramatičnog pucanja, već sporim, ali upornim pomeranjem oslonaca.
Raspad, ako do njega dođe, neće biti trenutan i bezbolan. Biće zastoja, trzavica, praznog hoda. Ipak, to ne mora da bude katastrofa. Evropa, koja je decenijama svoju sigurnost prepuštala Vašingtonu, danas ima i razlog i kapacitet da se sama zaštiti.
Poslednjih dana pokazalo se koliko može biti efikasna kada lideri nastupaju složno. U senci Trampove nepredvidivosti pojavljuje se, makar u obrisima, prilika da se izađe iz američkog zaklona.
Sam Tramp svoju logiku ne krije. Više puta je tvrdio da je kontrola nad Grenlandom ključna za nacionalnu bezbednost SAD. U njegovoj računici, Kina i Rusija već gledaju ka ostrvu, delom zbog netaknutih rudnih bogatstava.
Uz to, Grenland vidi kao idealno mesto za razmeštanje sistema protivraketne odbrane „Zlatna kupola“. SAD već imaju oko 200 vojnika u svemirskoj bazi Pitufik, a sporazum s Danskom iz 1951. omogućava im da taj broj povećaju i grade nove objekte. Ipak, Tramp insistira na jednostavnom postulatu: da bi nešto zaštitio, moraš time i da upravljaš.
Iz te logike proizlazi i šira posledica. Sjedinjene Države, naravno, ne „poseduju“ nijednog saveznika u NATO-u. Po toj računici, njihova zaštita nije zagarantovana. Sumnja da bi Vašington u kritičnom trenutku zaista poštovao član 5 Povelje saveza već je posejana.
Tramp je ranije otvoreno govorio da možda ne bi stao u odbranu ugroženih saveznika, a nedavno je, pod pritiskom novinara, nagovestio i mogućnost izlaska SAD iz NATO-a zbog grenlandskog spora. U Davosu je, u svom prepoznatljivom tonu, ponavljao pritužbu: „Mi dajemo toliko mnogo, a zauzvrat dobijamo tako malo.“
Nijedan američki predsednik nije ostavio toliko prostora za sumnju u posvećenost transatlantskoj bezbednosti. Taj stav nije samo lični hir. On se jasno vidi i u Strategiji nacionalne bezbednosti njegove administracije, objavljenoj krajem prošle godine.
U tom dokumentu Evropa se opisuje kao kontinent u ekonomskom padu, sa rizikom „nestajanja civilizacije“, manje važan od regiona poput Latinske Amerike ili Istočne Azije. Čak se dovodi u pitanje sposobnost pojedinih evropskih zemalja da ostanu „pouzdani saveznici“.
Evropa je dugo pokušavala drugačiji pristup – poklonima, komplimentima i pričom o „nesporazumima“. Sada se, čini se, ton menja. Nakon pretnji u vezi s Grenlandom, Evropski parlament je zamrznuo ratifikaciju trgovinskog sporazuma sa SAD.
Razmatrane su i protivmere kroz carine, a na inicijativu Emanuela Makrona otvorena je rasprava o korišćenju instrumenta EU protiv prinude, koji omogućava odgovor na ekonomski pritisak. Danski penzioni fond je otišao i korak dalje, najavivši prodaju američkih državnih obveznica u vrednosti od 100 miliona dolara.
Ipak, olakšanje zbog smirivanja spora ne bi smelo da zavara. Problem nije samo u jednom čoveku. Čak i ako Tramp ne pokuša da ostane na vlasti treći mandat, njegova doktrina „Amerika pre svega“ ima duboko uporište u pokretu MAGA, iz kojeg bi mogao da dođe i njegov naslednik.
S druge strane, eventualna pobeda demokrata verovatno bi značila još veće okretanje SAD ka Kini, jedinoj zemlji koja realno može da ospori američku globalnu poziciju. U oba slučaja, strateški fokus Vašingtona nastavlja da se pomera.
Za evropske lidere, naviknute na decenije američke zaštite, svet bez NATO-a deluje gotovo nezamislivo. Ali alternative nema. Samo napuštanjem političke tromosti i preuzimanjem obaveze ka stvarnoj vojnoj autonomiji, EU zajedno s Britanijom i Kanadom može da se oslobodi zavisnosti od zemlje koja sve češće na svoje saveznike gleda s visine.
Objektivni pokazatelji su tu: broj stanovnika, BDP, tehnologija, razvijena vojna industrija. Ono što nedostaje jeste politička volja. Fragmentisanost kontinenta otežava zajedničko delovanje, a pojedine države – posebno Poljska i baltičke zemlje – i dalje se oslanjaju na SAD iz duboko ukorenjenih istorijskih razloga.
Ipak, prepreke nisu nepremostive. Evropska unija je već dokazala da su visoki nivoi integracije mogući. Pedesetih godina prošlog veka današnja struktura bila je nezamisliva. Istorija pokazuje da se pomaci dešavaju kada se čine nemogućim.
Pred Evropom je, praktično, izbor bez izlaza: pasivno prihvatanje ili aktivna promena. Druga opcija znači redefinisanje bezbednosne strategije, modernizaciju opreme i infrastrukture, kao i odustajanje od rasipanja resursa kroz paralelnu proizvodnju naoružanja.
Umesto toga, potrebna je podela zadataka prema stvarnim kapacitetima. Ulaganja u oklopne snage, avijaciju, integrisanu protivvazdušnu odbranu, dronove i sisteme komandovanja već rastu.
Brojke to potvrđuju: dok su 2014. samo dve zemlje NATO-a izdvajale dva odsto BDP-a za odbranu, do 2025. taj prag su dostigle sve, a šest ih troši tri odsto ili više. Ukupni vojni budžeti evropskih članica i Kanade dosežu 608 milijardi dolara – više nego četiri puta od ruskih.
Rusija, uprkos hibridnim metodama i glasnoj retorici, ne predstavlja nepremostivu vojnu pretnju. Skeptici će odmah pomenuti Poljsku i baltičke zemlje, i taj strah nije bez osnova. Ipak, ne postoji razlog zbog kojeg Evropa ne bi mogla da razvije održivu strategiju zaštite istočnog krila, naročito uz dugoročno partnerstvo s Ukrajinom kroz obuku, isporuke opreme i modernizaciju odbrambene industrije.
Sve to vodi ka istoj tački. Davos je samo ubrzao suočavanje s realnošću. Amerika se udaljava, svet se menja, a stari obrasci pucaju. Pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste da li će Evropa imati snage da ovu promenu shvati kao kraj jedne epohe – ili kao početak nečega što još nije do kraja definisano.
