[adsenseyu2]
U arheologiji i popularnim medijima uopšte se već dugo raspravlja o nedostajućoj karici među arheološkim/paleontološkim zapisima o fosilima majmuna i čoveka.
Englez Čarls Doson je 1911. godine dramatično objavio da je pronašao nedostajuću kariku u 500.000 godina starim kostima piltdaunskog čoveka, takozvanog „prvog Engleza“.
Otkriće je dovelo do detaljnog proučavanja koje je trajalo decenijama. Međutim, početkom pedesetih godina, kada su razvijene nove naučne metode određivanja starosti, dokazano je da je piltdaunski čovek sve vreme bio prevara.
Čovek po imenu Rejmond Dart je 1925. godine pronašao fosilizovanu lobanju u Južnoj Africi, za koju je utvrđeno da je lobanja najstarijeg poznatog pretka homo sapijensa. Ova lobanja pronađena u Taungu je bila prvi pronađeni fosil australopitekusa, što je i ostala do danas.
[adsenseyu4]
Međutim, u to vreme se naučnici nisu slagali oko toga jer se priča nije uklapala u otkriće piltdaunskog čoveka. Mnogi arheolozi su smatrali da je rodno mesto ljudske rase Engleska, a ne Afrika.
Kosti piltdaunskog čoveka su pronađene prilikom iskopavanja u Piltdaunu u Engleskoj, kada su predate Čarlsu Dosonu, geologu amateru. On se udružio sa brojnim naučnicima, uključujući Artura Vudvarda Smita, Tajlharda de Šardina i Artura Kejta, koji su bili više nego uzbuđeni što je nedostajuća karika otkrivena baš u Engleskoj.
Oni su došli do zaključka da su i lobanja i vilica i zubi pripadali jednom drevnom hominidu. Oni su daljim iskopavanjem došli do nekih primitivnih alata za koje su naveli da su pripadali piltdaunskom čoveku.
Paleontolog Kenet Oukli je 1939. godine razvio novu metodu datiranja pomoću fluora. Fosili i kosti apsorbuju fluor iz okolne zemlje i vode. Stoga bi fosili pronađeni na nalazištu trebalo da imaju istu količinu fluora kao i okolni medijumu, koji se mogu datirati geološki.
[adsenseyu1]
Vilica i deo lobanje iz Piltdauna, koji su testirani 1949. godine, imali su istu količinu fluora, što ukazuje da su stvarno pronađeni zajedno. Međutim, datiranje fosila je pokazalo da su fosili stari samo oko 50.000 godina, odnosno da potiču iz vremena kada je već bilo fosila modernih ljudi.
To je dovelo do zaključka da fosili iz Piltdauna zapravo ne predstavljaju evolutivni proboj.
Profesor fizičke antropologije sa Oksforda, Džozef Vajner, uključio se u ovu priču 1953. godine. On se susreo sa Ouklijem na banketu, gde su raspravljali o piltdaunskom čoveku. Vajner nije mogao da prestane da razmišlja o tome i počeo je da istražuje i da ispituje otiske fosila.
On je uočio da zubi izgledaju kao da je na njima iskorišćeno neko abrazivno sredstvo da bi izgledali kao da su dugo korišćeni. On je kontaktirao Ouklija i zamolio ga da ponovo pregleda prave fosile.
Njih dvojica su zatim hemijskom analizom došli do zaključka da zubi i vilica nisu jednako stari kao lobanja, te da uopšte nisu ni fosili. Bile su to kosti koje nisu čak bile stare ni 50.000 godina, već par stotina godina.
Izgleda da je Doson namerno petljao sa hemikalijama tako da izgleda kao da vilica i lobanja pripadaju jedno drugom, a još je šokantnije bilo otkriće da je vilica pripadala orangutanu, a lobanja čoveku.
Konačno je utvrđeno da je piltdaunski čovek zapravo sve vreme bio prevara. Činjenica je da je bilo mnogo kritika još od vremena kada je Doson objavio da je otkrio ovaj fosil.
Doson je u svojoj karijeri tvrdio da je našao brojne značajne fosile, ali je 2003. godine dokazano da je čak 38 predmeta iz njegove kolekcije lažno. Čitav Dosonov hobi je bio zasnovan na lažima i prevari. Da ironija bude veća, on je čak bio i advokat. Doson je umro 1916. godine, verujući da je njegova prevara uspela.
Webtribune.rs[adsenseyu5][adsenseyu5]
