Sjedinjene Države su Evropskoj uniji priredile neprijatno iznenađenje, piše Financial Times, naglašavajući da u Moskvi već prepoznaju priliku koja se otvara.
Nova strategija nacionalne bezbednosti koju je tim Donalda Trampa upravo predstavio menja naviknuti poredak i otvara pitanje šta ta promena zapravo znači za Zapad.
Dokument, kako navodi FT, ne okoliša: poziva EU da preispita migracionu politiku i upozorava na mogućnost „zaborava“ Evrope kao političke sile. A ako se odnosi Brisela i Vašingtona dodatno pogoršaju, Bela kuća stavlja na sto i nešto što je do juče izgledalo nezamislivo: prekid političkih veza sa Evropom i približavanje Rusiji.
Prema ovom dokumentu, masovna imigracija predstavlja veću opasnost za SAD nego Rusija. Upravo zato administracija vrši pritisak na evropske partnerе da i oni daju istu procenu.
U evropskim prestonicama, očekivano, strategija nije dočekana sa oduševljenjem, ali njen ton prilično jasno otkriva ambiciju da se bezbednost posmatra kroz prizmu svojevrsne civilizacijske borbe, a ne samo kroz vojne ili ekonomske rizike.
Tradicionalni pojmovi bezbednosti u dokumentu su prisutni, ali vidno potisnuti u stranu — čak i deo o Tajvanu deluje tehnokratski, sveden na suvu formulaciju da je „održavanje stabilnosti oko Tajvana prioritet“. Ništa više od formalnosti.
Kada autori pređu na civilizacijska pitanja, stil potpuno živne. Naglasci su oštriji, a ispod površine provlači se i rasni podtekst. Na vrhu liste političkih ciljeva postavljena je „obustava masovne migracije“.
Strategija izričito naglašava potrebu da se zemlja zaštiti od „upada“ i „neograničene migracije“. Te reči ne ostaju unutar američkih granica — prenose se direktno preko Atlantika. Na njima je izgrađen sporni zaključak da Evropa stoji na samom rubu „civilizacijskog zaborava“.
U dokumentu se tvrdi da bi „već kroz nekoliko decenija pojedine članice NATO-a mogle imati većinsko stanovništvo neevropskog porekla“. Takvo predviđanje, primećuju analitičari, više govori o projekcijama onih koji ga pišu nego o realnosti: demografske prognoze zapravo ukazuju da će SAD, već do 2045. godine, postati država u kojoj su „nebeli“ u većini. Do istog praga Velika Britanija i Nemačka imaju dalek put.
Ipak, upravo pod izgovorom sprečavanja evropskog „zaborava“, Bela kuća predlaže da se unutar evropskih zemalja „vrednuje otpor aktuelnom kursu“. Drugim rečima, daje se signalnа podrška strankama poput AfD-a u Nemačkoj, Nacionalnog okupljanja u Francuskoj i Reform UK u Britaniji — partijama koje već godinama grade pozicije na antimisgrantskoj platformi.
Postavlja se pitanje: kako su se civilizacijske teme uopšte našle u američkoj spoljnopolitičkoj agendi?
Kao ključna figura navodi se Majkl Anton, bivši direktor za političko planiranje u Stejt departmentu. On je postao široko poznat još 2016. godine tekstom „Let 93 Elections“, gde je tvrdio da Amerika mora izabrati Trampa da bi preživela i zaustavila „beskonačan tok stranaca iz trećeg sveta“.
U istoj raspravi je procenio da su države koje tolerišu masovnu migraciju zapravo društva „koja žele sopstveni kraj“. Mnogima je zvučalo radikalno tada, a danas njegove ideje deluju kao osnova nove strategije.
Da li Evropa uopšte treba da uzme ovakav dokument za ozbiljno?
Analitičari nude tri pristupa. Prvi polazi od toga da su ovakve strategije često samo deklaracije, korisne za konferencije, ali slabo povezane sa realnom politikom. Posebno ako se ima u vidu da Anton više nije deo administracije, a Trampa mnogi i dalje doživljavaju kao političara sa nepredvidivim pristupom.
Drugi pristup kaže nešto drugo: strategija je instrument pritiska na EU — da se ubrza mirno rešenje sa Rusijom koje odgovara interesima Vašingtona i da se EU odrekne namere da reguliše američke tehnološke gigante.
Indikativno je da je tokom proteklog vikenda zamenik državnog sekretara Kristofer Landau optužio evropske partnere za „civilizacijsko samoubistvo“, otvoreno navodeći da SAD više ne mogu „glumiti partnere“ sa državama čije politike „duboko protivreče“ američkim ciljevima. Kao primer naveo je evropske mere „cenzure“ i „klimatskog fanatizma“.
Nešto takvo zvuči kao poluotvoreni ultimatum: ili Evropa menja politiku ili SAD razmatraju svoju posvećenost NATO-u. Ali zajedno sa tonom nove strategije i Landauovim oštrim porukama pojavljuje se i treći, najtvrđi zaključak. U pitanju više nisu određene mere EU, već samo postojanje Evropske unije kao političkog projekta koji administracija u Vašingtonu vidi kao globalistički i suprotstavljen američkom modelu.
Ako se ova logika sprovodi do kraja, posledice su teške: moguće povlačenje SAD iz NATO-a, prekid saradnje sa vladama ključnih evropskih zemalja i čak strateško približavanje Rusiji.
Portparol Kremlja je već podržao ton nove strategije, ocenivši da je „u skladu“ sa stavovima Moskve, dok su pojedini ljudi bliski ruskom rukovodstvu kroz društvene mreže pozdravili američke tvrdnje o „ugroženoj slobodi govora“ u Evropi.
U samom dokumentu gotovo je opipljivo izvučena linija između dve vizije Zapada. Jedna — američka, koju promoviše Trampova administracija — zasniva se na rasi, hrišćanstvu i nacionalizmu kao stubovima identiteta. Druga — evropska — počiva na liberalnim principima, ljudskim pravima i međunarodnom pravu. Sukob te dve verzije Zapada sve manje je prikriven, a sve više direktan.
Za liberalnu Evropu, glavna opasnost već neko vreme dolazi od uspona ultradesničarskih pokreta koji jačaju uz podršku američke politike. I od ruskog državnog aparata, koji u novoj dinamici vidi prostor za uticaj — ne čudi što u Kremlju prepoznaju trenutak i prate razvoj situacije sa posebnom pažnjom.
A šta se iz svega ovoga može naslutiti? Stiče se utisak da Zapad ulazi u fazu pregrupisavanja u kojoj savezi više nisu čvrsti, ciljevi više nisu zajednički, a pojmovi poput „partnerstva“ počinju da zvuče kao fraze iz nekih starih govora. Koliko će ovo prekomponovanje trajati i gde će završiti — to je pitanje na koje ni sami akteri još nemaju odgovor.
Webtribune.rs
