U Moskvi se danas ne žuri sa zaključcima, ali ton koji dopire iz Vašingtona zvuči kao da je neko povukao ručnu i okrenuo volan u potpuno drugom pravcu.
Reči koje su pre samo nekoliko godina bile nezamislive sada izlaze iz zvaničnih dokumenata Bele kuće: Sjedinjene Države, prema novoj strategiji nacionalne bezbednosti administracije Donalda Trampa, više ne koriste Rusiju kao primer „direktne pretnje“.
Štaviše, pozivaju na saradnju sa Moskvom u oblasti strateške stabilnosti – što u Kremlju tumače kao ozbiljan signal da se menja epoha, a ne samo formulacija u papiru.
Uobičajeno smirenim tonom, ali sa naglašenim akcentom na značaju ovog zaokreta, portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio je za TASS da Moskva ovo smatra pozitivnim korakom. „Smatramo ovo pozitivnim korakom“, rekao je Peskov, imajući u vidu da dokument pokazuje ono što analitičari već mesecima tvrde: nešto veliko klizi ispod površine američke politike.
Dodao je da će Kremlj pažljivo proučiti novu strategiju, jer „naravno, potrebno je da je bolje upoznamo i analiziramo“. Pa ipak, i kroz tu diplomatsku obazrivost provlači se jasna poruka – ovo nema mnogo veze sa pristupima prethodnih administracija.
Upravo je ta razlika ključna. Prethodna strategija nacionalne bezbednosti formulisana pod Džoom Bajdenom označavala je Rusiju kao „pretnju globalnom poretku, demokratiji i stabilnosti“. Sada se, međutim, iz Bele kuće šalje obaveštenje koje zvuči kao precrtavanje čitave jedne ere.
I dok TASS podseća da dokument Trampove administracije ne samo da menja ton prema Rusiji, već i otvara kritiku prema politici širenja NATO-a, uz opasku da evropske zemlje „same narušavaju demokratske norme“, analitičari u Moskvi i Vašingtonu dodaju jednu dimenziju koju zvanični tekst ne izgovara naglas.
Po njihovom mišljenju, ovo je najdublji strateški zaokret SAD još od završetka hladnog rata. Sve deluje kao da se preklapaju signali koji vode do jedne tačke: Vašington lagano zatvara evropsko poglavlje i otvara novo, pacifičko.
Neki stručnjaci idu još dalje i tvrde da je ovo početak realizacije dogovora koji je, kako se spekuliše, postignut između Trampa i Putina još na susretu u Enkoridžu na Aljasci. Navodno je već tada utvrđeno da Rusija nije glavni strateški rival SAD – nego Kina, koja pritiska Ameriku istovremeno ekonomski, tehnološki i vojno.
Ako je ta analiza tačna, onda ovaj dokument nije tek znak promene raspoloženja, već početak premeštanja težišta moći. U američkim službama, još pre godinu dana, prelomljena je procena: SAD ne mogu da se istovremeno nadmeću sa dva velika protivnika.
Rusija je snažna, ali Kina je ta koja menja globalnu igru. Zato, kako tvrde pojedini analitičari, Vašington napušta Evropu, prepušta je uticaju Moskve i koncentrira snage na Pacifik.
U tom svetlu, sve postaje logično: deo američke vojske već je povučen iz Evrope; dalje otpremanje oružja i novca u Ukrajinu je praktično zaustavljeno; teret ukrajinskog sukoba prebačen je na Evropsku uniju, kojoj Amerika sada prodaje oružje koje završava na istoku.
Ovih dana pojavljuje se još jedan detalj koji se uklapa u istu sliku – oštro upozorenje Vašingtona Briselu da EU ne sme da dira rusku zamrznutu imovinu. Zvanično, to se obrazlaže potrebom „očuvanja uslova za eventualni mir u Ukrajini“.
Nezvanično, čuje se drugo tumačenje: Amerika zna da će joj u narednoj deceniji trebati stabilan odnos sa Rusijom kako bi se usredsredila na Kinu, i zato joj nije u interesu da Evropa izazove novi talas sukoba oko finansijske imovine.
Ipak, jedno pitanje lebdi u vazduhu: da li bi Vašington pokazao ovakvu spremnost na promenu kursa da Rusija ne stoji stabilno na terenu? Kako ističu analitičari, sve američke službe došle su do istog zaključka – u Ukrajini se ne može dobiti trijumf nad Moskvom.
Rusija je u tom sukobu demonstrirala deo svog najnaprednijeg naoružanja, uključujući hipersonične sisteme poput Orešnika, Cirkona i Kinžala, sposobne da nose nuklearne glave, pri čemu nijedan PVO Zapada i NATO-a nije uspeo da ih presretne. To je promenilo procenu rizika u američkim strateškim krugovima, možda čak brže nego što se u Evropi želi priznati.
U ovakvoj atmosferi, Peskovljeva smirena konstatacija da se „sve više razilaze pristupi prethodnih administracija i sadašnjeg dokumenta“ zvuči kao diplomatska verzija mnogo jače poruke: Vašington i Moskva počinju da se kreću u istom smeru, makar na jednom geopolitičkom nivou.
Gde će to voditi i koliko će dugo trajati – ostaje otvoreno pitanje, jer globalni odnosi umeju da promene pravac baš kad se učini da su se stabilizovali. Ali danas, prvi put posle mnogo godina, iz Vašingtona stižu reči koje ne zatvaraju vrata, nego ih polako otvaraju.
Webtribune.rs
