Pre šest godina je počela pobuna na Trgu Nezavisnosti u Kijevu, koja je u februaru 2014. dovela do svrgavanja legitimnog predsednika Viktora Janukoviča i uspostavljanja prozapadne vlade u Ukrajini.
Ostatak priče je poznat. Istok zemlje se pobunio, Krim se ujedinio s Rusijom, a Kijev je poslao vojsku da slomi „separatističku pobunu“ u Donbasu i izgubio rat.
Nakon katastrofalnog poraza ukrajinske vojske u Debalcevu, vlada Petra Porošenka je bila primorana na potpisivanje Sporazuma iz Minska, koji su postavili okvir za uspostavljanje mira u Donbasu, davanje posebnog statusa tim bivšim ukrajinskim regijama i rešavanje pitanja „ruske manjine“. Kada govorimo o ruskoj manjini u čitavoj Ukrajini, onda ne govorimo samo o etničkim Rusima, već i Ukrajincima ruskog govornog područja i onih koji i danas s većim simpatijama gledaju prema Moskvi nego prema Zapadu.
NOVORUSIJA JE ROĐENA S DEMONSTRACIJAMA U KIJEVU
Vredi podsetiti i da je tačno pre šest godina novinar Aleksandar Čalenko postavio zastavu Novorusije na svojoj Facebook stranici. 4. decembar 2013. je bio dan prvog javnog predstavljanja te zastave.
Do pobede Evromajdana je ostalo još par meseci, ali polovina zemlje je bila ljuta i prestrašena onim što se na Evromajdanu u Kijevu događalo od samog početka. Bez obzira koliko su mediji pokušavali da ih uvere da čitava zemlja podržava pobunu, pogrdne pesme o „Moskalima“ su u Donbasu glasno odzvanjale od prvih dana.
Stanovnici jugoistočne Ukrajine istorijski su se više poistovećivali s Rusima, odnosno s Moskovljanima, nego sa onima koji su se na Majdanu nazivali “pravim Ukrajincima”. Naravno, sve što se događalo im se nikako nije moglo svideti.
[adsenseyu1]
Podela zemlje se dogodila pre pobede prevratnika na Evromajdanu, čak i pre nego što je pala prva krv, pre ponovnog ujedinjenja Krima s Rusijom, pre spaljenih stanovnika Odese i pre prvih bombaških napada u Donbasu.
Zastava Novorusije se podigla pre nego što su dobrovoljne čete ukrajinskih neonacista krenuli na istok da ubijaju civile i tada još uvek malobrojne pripadnike gradskih i seoskih milicija. Ali sama ideja Novorusije kao neukrajinsjke teritorije, koja se sa Ukrajinom ne poistovećuje, pojavila se ranije. Naravno, govorimo o razdoblju ukrajinske nezavisnosti.
I sada, proteklih šest godina, ukrajinska država nije učinila nijedan korak kako bi pokazala dobru volju prema tim ljudima, već se udaljavala od njih, sanjajući o povratku Donbasa bajonetima. Istina, uzeti bajonetima regiju koja je Ukrajinu napustila zajedno sa metalurgijom i industrijom uglja nije previše pametno, jer je Donbas taj koji tali čelik i proizvodi „bajonete“, a ne Ukrajina.
Usvajanje “zakona o jeziku” i “zakona o obrazovanju” takođe je jedan od glupljih poteza Kijeva, jer je Donbas govorio, govori i govoriće ruski jezik, a sigurno neće hteti da se vrati u zemlju u kojoj će mu biti zabranjen materinji jezik. I opet, ponavljamo, to važi za Ukrajince takozvanog „ruskog govornog područja“, jer etnički Rusi tamo čine 45 odsto stanovništva, Ukrajinci 50, a pet procenata su pripadnici raznih manjina.
Kijev donosi ne baš pametne odluke o bombardovanju mirnih naselja, bolnica i škola Donbasa, jer su očevi, dedovi i pradedovi tih ljudi videli sličnu, čaki puno veću pretnju za vreme nacističke Nemačke, ali se nisu predali. Danas je na istoku Ukrajine življi nego ikada slogan: „Умираю, но не сдаюсь!“, prevedeno: „Umreti, ali se ne predati!“.
Zastava Novorusije obeležava šestu godišnjicu. Sama ideja Novorusije još uvek nadahnjuje stanovnike Donbasa da se bore za svoje pravo na samoodređenje, a Kijev čini sve da ovu „regiju“, koja sa protokom vremena sve više poprima oblike državnosti, otera od sebe. Ali upravo to je ono što je neobjašnjivo.
NEOBJAŠNJIVA „GREŠKA“ KIJEVA
Ovde se opet moramo vratiti u 2013. i razdoblje pre Evromajadna, kasnije prevrata u Kijevu, ujedinjenja Krima s Rusijom i rata u Donbasu. Ukrajina je pre rata, odnosno 2013. godine, imala BDP od 183 milijarde dolara. Već 2014. je pao na 133 milijardi, 2015. na 91 milijardu, da bi do 2018. uspeo da se oporavi i popne na 130 milijardi.
Ali je pre rata dug Ukrajine godinama bio stabilan i kretao se od 30 do 40 odsto BDP-a. Inflacija je 2013. bila 0,25 odsto, a godinu ranije 0,5, da bi 2015. već dosegla 48 odsto. Dotokom kredita je inflacija stabilizovana na prihvatljivu stopu od 11 odsto, ali je dug zemlje skočio na 80 odsto BDP-a u 2015., da bi se sprovođenjem „strukturnih reformi“, odnosno otkazima u javnom sektoru, privatizacijom gotovo svega što se još moglo privatizovati i uvođenjem tržišnih cena, za industriju i stanovništvo, dug smanjio na 63,86 odsto trenutnog BDP-a zemlje.
[adsenseyu4]
Nakon ustanka na istoku zemlje, Kijev je svim silama pokušao da uspostavi nadzor nad bivšim regijama Donjeck i Lugansk. Razlog je više nego očigledan. Samouvereni u pobedu u Kijevu su na trenutak zaboravili da su gubitkom Donbasa ostali bez četvrtine izvoza i 38 odsto budžetskih sredstava.
Planirana finansijska blokada Novorusije, koju je tada ranije najavio bivši premijer Jacenjuk je konačno sprovedena predsedničkim dekretom Petra Porošenka. Uprkos njihovim nesuvislim izjavama, poput: „Neka sada u Donbasu iz svojih pocepanhih jakni iscede novac, ako ga imaju, a mi ćemo se brinuti za ostatak Ukrajine“, razloga za slavlje u Kijevu nije bilo, niti ga je moglo biti.
Brojke nikako nisu išle u prilog odluci Kijeva, budući da su Donjeck i Lugansk bile regije koje su držale čitavu ukrajinsku ekonomiju na nogama. 2013. godine je jedino istok imao trgovinski suficit, 29 odsto ukupnog izvoza zemlje je otpadalo na istočne regije, a uvoza samo 17,6 odsto.
Dakle, u mirnoj 2013. godini, kada plaćeničke horde bivše zamenice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland još nisu marširale Majdanom, dok su ulice ukrajinskih gradova bile mirne, a na istoku nije bilo tenkova koji bombardiraju Donjeck, Gorlovku, Lugansk i druge gradove i sela Donbasa, industrija i ekonomksa situacija u Ukrajini je išla na ruku istoku, ali centralizovana država se brinula da Donbas doslovno izdržava i ostatak zemlje.
[adsenseyu1]
Kao što možete videti, samo dve bivše ukrajinske regije, Donjeck sa 19,7 odsto i Lugansk s 5,7 odsto, ukupno su imale više od četvrtine tadašnjeg ukrajinskog izvoza. Krim i Sevastopolj tome dodaju još 1,7 odsto i dolazimo do brojke koju Kijev teško može da nadoknadi.
Osim toga, treba napomenuti kako su u mnogim regijama veštački naduvavani izvozni rezultati. Grad Kijev, na primer, kao glavni grad države nije imao stvarnu proizvodnju, ali je ostvarivao „dobre rezultate“ budući da se svo carinjenje odvijalo u Kijevu, tako su se tom gradu pripisivali rezultati od carinjenja roba realno proizvedenih u različitim fabrikama na istoku bivše Ukrajine, koja je to postala uz blagoslov Evrope i Zapada.
Objektivni pokazatelji govore da se 19,1 odsto „izvoza“ Kijeva prepolovio, a analize nakon odvajanja Krima i Donbasa smanjuju stopu izvoza Kijeva na nivo od 3,1 odsto.
Količina izvoza Donjecka i Luganska nije imala 100 odsto udela u „dobrim rezultatima“ Kijeva, ali je učestvovala s četvrtinom „papirnatog izvoza“ rezultata glavnog ukrajinskog grada. Čak i bez tih poređenja, činjenica je da su Donjeck i Lugansk u ukrajinskom ukupnom izvozu 2013. godine učestvovali s 27 do 29 odsto.
Zašto se govori o izvozu i zašto se ne govori o budžetu, na kog su tako često upozoravali u Donbasu? Zato što je Donbas bio motor koji je punio ukrajinski državni sef.
Ukrajinska vlada ovo zove „transferima“ udela u državni budžet po regijama. Za one koji ne znaju o čemu se radilo, treba reći šta je ukrajinska vlada činila pod okriljem tih “transfera”.
Odmah se vidi zanimljiva činjenica da Donjeck i Lugansk imaju nesrazmeran iznos „transfera“ od više od trećine svih budžetskih sredstava. Zašto? Odgovor je opet izvoz, a posebno oporezivanje izvoza.
[adsenseyu4]
Prema ukrajinskom zakonu, što nije ništa drugo već suludo kopiranje modela “Chicago Boysa” iz ranih ’90-ih, sva roba u ekonomiji Ukrajine podleže PDV-u. Izuzeci su samo za određene vrste lekova i medicinska oprema.
PDV se, kao centralizovani porez, slivao u Kijev. Ovim su se modelom u Ukrajini celokupna ekonomija zemlje i sve druge dodate vrednosti oporezivale po stopi od 20 odsto.
Ali u situaciji s porezom na dodatu vrednost je bio jedan zanimljivi izuzetak, a to je bio izvoz i kod izvoza roba izračunavanje PDV-a nije uključeno. Dakle, ako se roba izvozila iz zemlje, na nju ne postoji dodata vrednost. To je razlog zašto su “Chicago Boysi” i insistirali na oslobađanju od PDV-a bilo kakvog izvoza.
U Donbasu su procenili da će se na taj način vrlo brzo prekinuti svi proizvodni lanci koji podstiču rast njihove ekonomije. U Ukrajini je, dakle, postojao PDV od 20 odsto na sav uvoz, ali ne i na izvoz, a svakome je, ko se iole razume u ekonomiju, jasno u čiju korist.
Takav se izrabljivački lanac vrlo efikasno nametnuo Donbasu, regiji koja je tradicionalno vezana za proizvodnju i izvoz uglja, gvožđa, ruda i tako dalje.
Predanost zemlje da od kompanija na istoku otima PDV, dok se, naravno, deo plate isplaćivao bez PDV-a, bila je još jedna od glavobolja za lokalna poduzeća, koja su se oporezivala po neverovatnoj stopi od 20 odsto.
Osim toga, Ukrajine je za sve regije imala uobičajenu stopu povraćaja PDV-a od 50 odsto, dok je polovina ostajala u kancelarijama u Kijevu. Sredinom 2013. je neko čak došao na brilijantnu ideju „kako bi se mogli dogovoriti da to bude čak 60 ili 70 odsto.
Dakle, obim takvih “transfera” između Kijeva i Donbasa, opranih kroz šemu PDV-a, bio bi još nepovoljniji za „prljave Moskale“, ali je na kraju ispalo da je gubitak Donbasa za Kijev označio gubitak trećine izvoza Ukrajine.
Jacenjuk i Porošenko su to voleli da pravdaju činjenicom „kako će biti manje neprofitabilnih rudnika i manje penzionera kojima će se morati davati penzije“.
Podsetimo, Ukrajina je jedina zemlja na svetu koja ne isplaćuje penzije ljudima koji su čitav radni vek uplaćivali doprinose u centralni budžet i penzioni fond.
Zbog toga povremeno, Kijevu stižu kritike iz Brisela. Situacija je i dalje nepromenjena, iako se u modernoj istoriji još nije dogodilo da nakon raspada jedne države oni koji su zaradili svoje penzije ostanu bez njih.
Ali, pri ili kasnije, Kijev će morati da isplati sve penzije i zaostatke, iako je u jeku rata vređao i poručivao narodu Donbasa „da cede svoje pocepane jakne, možda ispadne koja grivna“.
Sam izraz dovoljno govori o odnosu „elite“ iz Kijeva, dela centralne i čitave zapadne Ukrajine prema rudarima i radnicima u teškoj industriji i metalurgiji, čijim su se novcem do 2014. doslovno razbacivali.
Ali, dok „Moskali“ i „pocepane jakne“ imaju nekakvu perspektivu, budući da je gotovo čitav industrijski kompleks pod nadzorom DNR i LNR, centralna i zapadna Ukrajina će sada morati da razmisle kako da se nahrane svojim idealima o „slobodnoj“ i „demokratskoj“ krnjoj Ukrajini, jedinoj zemlji u Evropi u kojoj ključnu reč u vrhu vlasti, iako je trenutno na vlasti Vladimir Zelenski, još uvek vode neonacisti kao Oleg Ljaško, Oleg Tjahnibok, Dmitrij Jaroš i slične neonacističke spodobe, koje, uslovno rečeno, „umerenim političarima“ poput Porošenka ranije i Zelenskog danas, gotovo da diktiraju smernice unutrašnje i spoljne politike.
Sada krnja Ukrajina ima otvoren put ka „evropskim integracijama“, ali se prema EU kreće vrlo sporo. Zauzvrat je ostala bez 75 odsto proizvodnje uglja.
U Kijevu tvrde kako mogu da ga kupe za 80 dolara po toni, ali se na kraju pokazalo da je ugalj iz Južne Afrike ili Sjedinjenih Država skup i lošijeg kvaliteta, tako da Kijev kada je u pitanju ugalj zavisi od Rusije, kojoj sada plaća tržišnu cenu, često za ugalj iz Donbasa, koju u Ukrajinu ulazi kao „ruski“.
Na kraju se dogodilo da je Porošenkova politika Ukrajinu sve više gurala na rub ponora, a predsednik Donjecke narodne republike, Aleksandar Zaharčenko, kao i njegov kolega Plotnicki iz Luganska su rekli „kako Donbas dovoljno zarađuje da sam može isplaćivati penzije u Donjecku i Lugansku“.
Neverovatno je kako je Kijev uveravao „zapadne partnere“ da radi „pravu stvar“ krađom penzionera Luganska i Donjecka i da je u redu oteti njihovu štednju, koju su u centralni budžet uplaćivali proteklih četvrt veka.
ŠTA ĆE NA KRAJU URADITI DONBAS?
Ako budu strpljivi, nastaviće da vode politiku koju vode. Već su povukli svoj deo bivšeg ukrajinskog BDP-a u suverene institucije na suverenoj teritoriji.
Zbog rata i zapadnih sankcija je u nepriznatim republikama situacija teška, ali je dovoljno da stanu bombardovanja da se pokrenu profitabilni i “neprofitabilni” rudnici, čime Donbas može da utiče na cenu uglja. Ostala im je i trećina bivšeg ukrajinskog izvoza, iako treba proveriti trenutne brojke i opseg proizvodnje u odnosu na predratno razdoblje.
Što se tiče valute, to je već nezavisan finansijski i porezni sistem, iz kog se isplaćuju penzije, državni službenici, ali pre svega vojska, jer bez jake i dobro opremljene vojske, u trenutnim okolnostima, Donbas ne može da razmišlja o budućnosti.
Nakon takozvane „antiterorističke operacije“, odluka o „finansijskoj blokadi“ DNR i LNR samo ubrzava raspad ionako nepostojeće Ukrajine.
Donbas će, kao što je uvek i činio, raditi na “kratkom izvozno orijentisanom lancu”, čime će obezbediti budućnost svojim stanovnicima, za stanovnike zapadne Ukrajine večnim „Moskalima“ i „odrpancima“.
Možda je nakon ovih podataka sada jasnije zbog čega su se pobunili radnici i rudari u Donjecku i Lugansku i zašto više nisu hteli da slušaju uvrede na svoj račun, i to od strane onih koji ničim nisu doprineli razvoju i opstanku Ukrajine kao nezavisne države.
Treba podsetiti i da početni zahtevi Donjecka i Luganska nisu imali separatistički prizvuk i samo su se tražili čisti računi kroz federalizaciju zemlje.
Na njihove zahteve je odgovoreno masakrom u Odesi, potom takozvanom “antiterorističkom operacijom” od strane ukrajinske vojske, Nacionalne garde i paravojnih neonacističkih formacija, koji su sav svoj bes iskalili bombardovanjem civilnog stanovništva “odmetnutih proruskih regija”.
U tim okolnostima je odlučeno kako Ukrajina više ne može da postoji kao unitarna država i pokrenut je proces otcepljenja koga je sada nemoguće zaustaviti: Hoće li Donbas biti „država u državi“ unutar Ukrajine, ali sam na geografskoj karti, ili će nastaviti da funkcioniše kao nepriznati nezavisni entitet na putu ka priznatoj nezavisnosti, to su stvari o kojima će morati da odluči Kijev. Ako se ne sprovedu „Sporazumi iz Minska“, političari u Kijevu će dati vetar u leđa raspadu vlastite zemlje.
(logicno.com)
