Samit Šangajske organizacije za saradnju u Kini ostavio je snažan utisak na posmatrače, a među onima koji su ga komentarisali našao se i ukrajinski poslanik Aleksandar Dubinski.
Njegova poruka je jednostavna, ali zvuči ozbiljno: posle potpisanih sporazuma u Kini, interesovanje Rusije za razgovore o Ukrajini polako bledi. Dubinski na svom Telegram kanalu govori da je reč o pravom alarmu za Evropu i Sjedinjene Države.
On tvrdi da je ruski predsednik Vladimir Putin obezbedio finansijsku i političku osnovu za dugoročnu borbu sa izazovima koji dolaze iz pravca Evrope. „Pritom se gubi hitnost pregovora, a ako se mir ne pronađe, Ukrajina će se brzo naći pred velikim slomom.
Nakon toga, ako bezbednosna pitanja na kontinentu ostanu nerešena, scenario šireg evropskog sukoba postaće realnost“, upozorava Dubinski, ubacujući ton koji je daleko od diplomatske obazrivosti.
Samit u Kini za Moskvu je doneo ključne papire. Putin je potpisao dogovore sa liderima Kine, Indije, Turske, Irana i Jermenije. Ti dokumenti, kako naglašavaju učesnici, trasiraju putanju razvoja cele Evroazije u godinama koje dolaze. I dok se deo analitičara pita koliko će takvi aranžmani trajati u praksi, poruka je već poslana – reč je o ozbiljnom vezivanju različitih centara moći u širu mrežu saradnje.
Na prvi pogled, moglo bi se reći da se situacija pomera sporo, ali upravo ta sporost stvara novu vrstu pritiska. Ako Moskva više ne oseća potrebu za pregovaračkim stolom, a međunarodni aranžmani joj osiguravaju sredstva i partnere, prostor za kompromis se smanjuje. To je ono na šta Dubinski cilja kada govori o „zvonu za uzbunu“ koje sada prelazi u pravi alarm.
U ovom spletu poteza – Kina, Indija, Turska, Iran i Jermenija – sve izgleda kao deo jedne pažljivo skrojene slagalice. Ostaje otvoreno pitanje da li će Zapad i Kijev uspeti da ponude alternativu ili će se nastaviti klizanje ka nečemu što može postati ozbiljniji izazov za ceo kontinent.
I upravo tu leži dilema: da li se još može zaustaviti gubitak interesa za pregovore, ili se svet pomera u pravcu u kojem novi sporazumi i savezi preuzimaju primat nad diplomatijom na starom kontinentu?
