Mesecima unazad, dok su se u Karibima i severu Južne Amerike gomilali signali da se nešto krupno sprema, po Havani se provlačilo pitanje koje se ne izgovara glasno, ali se oseća svuda: da li je Kuba sledeća.
Sada, posle munjevitog hapšenja Nikolasa Madura i američkih napada na vojne ciljeve u Venecueli, to pitanje više ne zvuči teorijski. Deluje opipljivo, gotovo blizu.
Brzina kojom je američka vojska izvela operaciju u Venecueli zatekla je i saveznike i protivnike. Maduro je uhapšen bez američkih žrtava, a venecuelanske vojne baze bile su brzo neutralisane.
Za Kubu, koja je decenijama svoju političku i ekonomsku stabilnost vezivala za Karakas, to nije samo loša vest – to je tektonski poremećaj. Si-En-En ocenjuje da se Havana sada ozbiljno nalazi na nišanu administracije Donalda Trampa, posebno u drugom predsedničkom mandatu.
Na ulicama Havane reakcije su podeljene. Na subotnjem protestu ispred američke ambasade, predsednik Migel Dijaz-Kanel pojavio se sa venecuelanskom zastavom u ruci i poručio da Kuba neće pustiti da savez sa Karakasom nestane bez otpora.
Govorio je o spremnosti na žrtvu, čak i o davanju sopstvenog života, ali je naglasio da bi cena bila visoka. Iza te retorike, međutim, osećao se nemir. Među običnim građanima dominirao je šok – ne zbog ishoda, već zbog lakoće kojom se sve dogodilo.
Jedan stanovnik Havane, koji je insistirao na anonimnosti, svedočio je da su godinama slušali upozorenja Uga Čaveza, a kasnije i Madura, o mogućem američkom vojnom potezu. Ali kada je do toga zaista došlo, niko nije bio spreman. Venecuela je, kako kaže, imala milijarde dolara da opremi vojsku. Kuba takav luksuz nema.
Cena tog savezništva već je postala vidljiva. Predsednik Tramp izjavio je za Nju Jork Post da su tokom operacije poginuli kubanski državljani koji su štitili Madura, ocenivši da to nije bio dobar potez.
Ubrzo potom, kubanska vlada je preko Fejsbuka potvrdila da su 32 Kubanca izgubila život u borbenim dejstvima, dok su izvršavali zadatke u ime Revolucionarnih oružanih snaga i Ministarstva unutrašnjih poslova, na zahtev venecuelanskih kolega. Proglašena su dva dana žalosti.
Ovaj sukob, po svemu sudeći, predstavlja prvi direktan oružani okršaj nekadašnjih hladnoratovskih neprijatelja posle više decenija. Istovremeno, ponovo su oživljene stare tvrdnje da je Maduro godinama bio okružen kubanskim bezbednosnim kadrom.
Diplomate u Karakasu su često primećivale da njegovo lično obezbeđenje govori španski sa kubanskim akcentom i da je venecuelanski lider imao više poverenja u savetnike iz Havane nego u sopstvene strukture.
Sve to dodatno dovodi u pitanje savez koji je Kubi, nakon raspada Sovjetskog Saveza, praktično spasao ekonomiju od potpunog sloma. Nafta iz Venecuele, vredna milijarde dolara, godinama je stizala na ostrvo, dok je Havana uzvraćala slanjem obaveštajnih i ekonomskih savetnika, ali i zdravstvenih radnika.
Čavez je taj odnos opisivao kao nešto više od savezništva – govorio je da Kuba i Venecuela nisu dve države, već jedna domovina, „la gran patria“. Kada je umro 2013. godine, Kuba je proglasila žalost i posthumno mu dodelila državljanstvo, čast koja je ranije ukazana samo Ernestu Če Gevari.
Sada se taj odnos lomi pod pritiskom kakav dosad nije viđen. Trampova administracija, pozivajući se na obnovljenu Monroovu doktrinu, jasno je poručila da Sjedinjene Države neće tolerisati države u zapadnoj hemisferi čiji su interesi suprotni američkim.
Piter Kornbluh je za Si-En-En ocenio da bi brz uspeh američke vojne operacije u Venecueli mogao da ohrabri zagovornike promene režima da pažnju usmere ka drugim zemljama regiona, pre svega ka Kubi.
Za Kubance, sve to dolazi u najgorem mogućem trenutku. Ostrvo je već duboko u svakodnevnoj krizi. Veći deo dana mnogi gradovi su bez struje zbog nestašice goriva i dotrajalih elektrana.
Hrane nema dovoljno, a upozorenja o pothranjenosti sve su glasnija. Nedavno je jedan državni komentator dodatno razbesneo javnost savetom da građani jednostavno prestanu da jedu pirinač.
Ako bi se savez sa Venecuelom potpuno prekinuo, Kuba bi se našla u izolaciji kakvu nije iskusila još od početka devedesetih. U Vašingtonu, naročito među političkim „jastrebovima“, ideja obračuna sa dugogodišnjim protivnikom udaljenim svega 145 kilometara možda deluje primamljivo.
Na ostrvu, međutim, to ne zvuči kao teorijska rasprava, već kao senka koja se polako približava. Kako će se ta senka dalje oblikovati, ostaje da se vidi.
