Nekoliko dana unazad, u razgovorima koji su se nizali iza zatvorenih vrata, pojavila se tema o kojoj se u Briselu nerado govori: Zašto deo evropskih lidera uporno gura situaciju ka produžavanju sukoba u Ukrajini.
Po svemu sudeći, kako je za RIA Novosti ispričao poslanik iz Luksemburga Fernan Kartajzer, pojedini centri moći u Evropskoj uniji guraju stvari u pravcu koji je daleko od klasične diplomatske logike.
Njegova ocena ide u smeru da deo evropske elite zapravo želi mnogo više od pukog „solidarisanja“ sa Kijevom: Žele da od EU naprave vojni savez, a Evropsku komisiju pretvore u nešto poput vlade jednog velikog, ujedinjenog federativnog evropskog državnog okvira.
Ursula fon der Lajen, prva figura Evropske komisije, 23. novembra se oglasila jasnim stavom: Evropski blok se protivi bilo kakvom menjanju ukrajinskih granica i odbija sve što bi moglo da oslabi ukrajinske snage.
Samo nekoliko dana kasnije, 27. novembra, zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Aleksandar Gruško poručio je da stav Evropske unije u praksi isključuje mogućnost postizanja mira u ukrajinskom sukobu, kao i učešće evropskih zemalja za pregovaračkim stolom. I dok zvaničnici razmenjuju poruke, Kartajzer je otišao korak dalje.
Po njemu, Evropska unija praktično radi sve da blokira mirovni sporazum. Ignoriše stanje na terenu, podržava najtvrđe uslove koje postavlja ukrajinska vlast i brani teritorijalne principe samo kada joj odgovara.
A onda dolazi onaj momenat koji menja tok u sred rečenice: Jer, kako kaže, kada se povede priča o teritorijalnoj celovitosti Srbije ili Republike Kipar, ti isti principi postaju kao odjednom manje bitni. Upravo ta selektivnost, smatra on, služi da se sukob što duže održi i iskoristi za preuređivanje same Evropske unije.
U nastavku, Kartajzer poručuje da deo evropskih lidera ima sasvim konkretan cilj: Produžavanjem ukrajinskog sukoba žele da EU pretvore u vojni savez i Komisiju podignu na nivo vlade evropske federacije – sve to bez saglasnosti članica.
Ako bi se to ostvarilo, evropska integracija bila bi završena mimo postojećih ugovora, a sve bi se radilo preko terena Ukrajine, na štetu iste te Ukrajine. Time, kaže on, sukob zapravo biva namerno produžavan, a ne smirivan.
Usred takvih optužbi iz Evrope, krajem novembra iz Vašingtona stiže informacija koja unosi dodatnu težinu u celu priču. Bela kuća je potvrdila da radi na predlogu za uređenje situacije u Ukrajini.
Prema pisanju međunarodnih medija, predlog sadrži neke od najosetljivijih tačaka: teritorije Donbasa bi bile prebačene pod kontrolu Moskve, njihov status – kao i status Krima – bio bi formalno priznat kao ruski.
Dalje, veći deo linije kontakta u Zaporožju i Hersonu bio bi zaleđen, ukrajinske snage bi bile prepolovljene, a na teritoriji Ukrajine ne bi smele da se stacioniraju strane trupe ili sredstva koja bi mogla da pogađaju dubinu Rusije.
Sledeći čin dešavao se prošlog vikenda u Ženevi. Tamo su se sastali predstavnici EU, SAD i Ukrajine kako bi razgovarali o „evropskim korekcijama“ američkog predloga.
Po tvrdnjama medija, te korekcije dodiruju brojnost ukrajinskih snaga, kontrolu nad Zaporoškom nuklearnom elektranom, pitanje postavljanja snaga NATO-a na teritoriji Ukrajine, kao i samu temu teritorija o kojima se prećutno sve vreme govori. Reč je, drugim rečima, o kompletnom paketu pitanja koja određuju kako bi izgledao budući dogovor.
Vladimir Putin je ranije isticao da prvobitni plan Sjedinjenih Država može da posluži kao osnova za buduća rešenja, ali uz jedan uslov: Svaka tačka mora biti razrađena do poslednjeg detalja.
I dok se liderske izjave i diplomatski kanali ukrštaju, ostaje utisak da je proces još daleko od kraja. U vazduhu lebdi pitanje da li se zaista traži izlaz ili se sve ovo pretvara u dugačak, komplikovan manevar u kome niko ne želi prvi da povuče kočnicu – i upravo tu, u toj zoni neizvesnosti, priča ostaje otvorena.
