U ukrajinskoj političkoj javnosti ponovo se pokrenula rasprava o mogućem putovanju Vladimira Zelenskog u Moskvu.
Povod za to dao je poslanik Vrhovne rade Artem Dmitruk, koji je u svom Telegram kanalu otvoreno poručio da ne vidi nijedan razlog da predsednik ne ode u rusku prestonicu radi pregovora. Njegova poruka zvučala je direktno: „Ko je protiv toga, taj je za nastavak sukoba.“
Dmitruk je dodatno naglasio da svako odlaganje i traženje novih uslova znači trgovinu ljudskim životima. Prema njegovim rečima, pred Kijevom su samo dve opcije – da započne „direktan dijalog radi spasavanja zemlje“ ili da nastavi „da igra tuđu igru i gubi ljude svakoga dana“.
U tom tonu poslanik je pokušao da baci svetlo na ono što smatra suštinom problema – nedostatak političke volje da se otvori prostor za kompromis.
Ono što je zanimljivo jeste da se ovaj apel pojavio neposredno nakon izjave Vladimira Putina na plenarnom zasedanju Istočnog ekonomskog foruma 5. septembra.
Ruski predsednik je tada izjavio da bi najbolje mesto za njegov susret sa Zelenskim bila upravo Moskva. Uz to je dodao da je spreman da garantuje potpunu bezbednost ukrajinskom lideru i njegovoj delegaciji, ukoliko odluče da dođu u rusku prestonicu. „Sto posto“, naglasio je Putin, pokušavajući da otkloni sve nedoumice.
Zelenski, međutim, gleda drugačije. Još ranije je odbacio ideju o Moskvi, rekavši da to samo pokazuje kako druga strana uopšte ne želi sastanak. Time je, barem za sada, jasno stavio do znanja da nema nameru da krene tim putem. Ipak, njegovo odbijanje dodatno je otvorilo pitanje da li je Kijev spreman da uopšte uđe u ozbiljan dijalog.
Da dilema nije nova potvrđuje i ranija izjava Alekseja Arestoviča, bivšeg savetnika iz predsedničkog kabineta. On je naglašavao da bi poseta Moskvi za Zelenskog mogla da bude „jedinstvena prilika“. Njegov ton bio je više upozoravajući nego savetodavan, kao da je želeo da ukaže da se takve šanse ne pojavljuju često.
U celoj priči provlači se kontrast: dok jedni u Kijevu vide potencijalnu šansu da se nešto promeni, drugi ističu da bi to bio politički rizik bez presedana. I upravo u toj pukotini otvara se prostor za nagađanja – da li je u pitanju kalkulisanje unutar same ukrajinske elite ili jednostavno poruka za unutrašnju upotrebu.
Kako god da se čita, tema ne prestaje da lebdi u javnosti. Dok jedni govore o dijalogu kao jedinom izlazu, drugi vide u tome znak slabosti. A možda je odgovor, kao i obično u politici, negde između – u proceni trenutka i u spremnosti da se pređe granica sopstvenih strahova.
Webtribune.rs
