Iz Prištine su odgovorili Mariji Zaharovoj. Zvanično. Saopštenjem. Sa zaključkom kako je pokazana „ruska tendencija da se ometa proces pomirenja i narušava mir u regionu.“ Ništa novo, reklo bi se. Ali, ispostavlja se, da ni Albanci, a ni njihovi sponzori, izgleda nisu ni čuli šta je Zaharova rekla.
Zbog toga „zapadni partneri“, kako ih često, pomalo ironično, a pomalo i ozbiljno naziva Sergej Lavrov, nisu ni shvatili poruku?
Uostalom, i pomenuto saopštenje došlo je kao reakcija na tvit, a ne kao na izrečeno tokom redovnog brifinga u Ministarstvu inostranih dela. Elem, portparolka ruskog ministarstva bila je vrlo jasna. Brifing je trajao uobičajeno dugo. Opet uobičajeno – bez improvizacija, uz čitanje unapred definisanih stavova.
Najvažnije teme o kojima su saopštavane oficijelne pozicije ruske diplomatije očekivano su pandemija, distribucija vakcina, odnos sa evropskim državama u kontekstu „slučaja Navaljni“, relacije sa Bajdenovom administracijom, cenzura na društvenim mrežama… I negde pred kraj – poseta Lajčaka (u 57. minutu!).
Važna poruka Moskve za Prištinu i Zapad
Ponovljena je teza da se Rusija protivi veštačkim rokovima, neophodno je najpre primeniti do sada postignute sporazume, ubrzavanje procesa pregovora može biti destruktivno, a buduće statusno rešenje mora biti u skladu sa međunarodnim pravom i na temelju Rezolucije 1244. I još je dodato:
„Glavno je postići stabilnu, održivu opciju, koja će, između ostalog, biti prihvaćena u javnosti!“ Ili, ako je do prevoda, da se rastumačiti i kao „opcija prihvatljiva za društvo“, suštinski ne menja stvar. Ovo je novi momenat. Može se ispostaviti i veoma važan!
SAD i EU već dugo vode „balkansku politiku“ po principu nametanja unapred projektovanih rešenja. Bez obzira na „stanje na terenu“, formalne prepreke i nedostatak legitimiteta za pojedine odluke. Ako nekakvog usaglašavanja treba biti, onda se to odigrava na relaciji između Vašingtona i Brisela.
Mogućnost „balkanskih struktura“ da na tako dogovoreno utiču, svodi se na statističku grešku. Ukoliko se pojedinci iz tih „balkanskih struktura“ usprotive, onda se protiv njih organizuju kampanje, usmeravaju politički i ini pritisci, sve dok ne budu zamenjeni novim, podobnim personama.
Do skora, cela ova priča još se nekako i mogla upakovati u objašnjenja o borbi za demokratiju, evrointegracijama, regionalnoj bezbednosti. Od skora, više ni toga nema. Brutalnost postaje ogoljena, ničim nije prikrivena.
Odluke bez legitimiteta
Protiv promene imena Makedonije ostalo je dve trećina građana, koji su bojkotovali referendum. Ili, protiv toga su tri četvrtine etničkih Makedonaca.
Odluka nema legitimitet, ali se to na Zapadu nikoga ne tiče. Cilj bejaše da se proširi NATO. Nije bilo većine ni za ulazak Crne Gore u NATO, a o antologijskim litijama nakon donošenja sramnog zakona kojim je trebalo otimati crkvenu imovinu već je sve ispričano.
Da li je „pola Crne Gore“ na trgovima i ulicama nateralo bilo koga u Vašingtonu i Briselu na reakciju sličnu današnjoj kada oštro protestuju protiv „nedemokratskog Lukašenka“ u Belorusiji!?
Đukanovićeva odluka, podržana od strane Majka Pompea tokom posete Podgorici nije imala legitimitet, nije čak bila ni legalna sa stanovišta ustavnosti i međunarodnog prava.
Valentin Incko, u maniru prethodnika, pokušava da nameće odluke, sada se dohvatio imovinskih pitanja, bez obzira što je i samo pozivanje na „bonska ovlašćenja“ iz više razloga postalo sporno i što će to teško podržati bilo ko u jednom entitetu.
U nedostatku novih inicijativa, ovako se održava privid o konačnoj dedejtonizaciji unutrašnje strukture BiH, a šta je napisano u sporazumima i šta o svemu tome misle građani, manje je važno. Između održavanja privida o uspešnosti jedne politike i legalnog i legitimnog sa druge strane, izbor pada na prvo.
Politika nametnutih rešenja
„Balkanska politika“, vođena po principu nametanja rešenja u skladu sa (ogoljenim) interesima SAD i EU, najčešće bez ikakvog obaziranja na raspoloženje građana, pa čak i na formalne okvire, postaje pretnja ionako slabo ukorenjenim demokratskim vrednostima i vladavini prava na kojoj moraju počivati institucije.
Pokušaj, da se (zlo)upotrebom ovakve metodologije „završi posao“ i na Kosovu i Metohiji, nije doneo rezultat. Ali, uprkos svemu, nakon inauguracije Bajdena sve je više signala kako će se sa tim nastaviti. Cilj je da u dogledno vreme papir koji će doneti „neki Lajčak“ u Beogradu bude potpisan. Posle toga, svejedno im je šta će se dešavati. Imaju sa čim da mašu i govore kako je Srbija pristala!
Njihova kreatura nazvana „Republika Kosovo“ može u NATO, formiraće oružane snage, pristupiti još nekolikim međunarodnim organizacijama, zaokružena priča.
Insistiranje na „opciji prihvatljivoj za društvo“, što je u ovakvom obliku prvi put upotrebljeno, jeste poruka Moskve „zapadnim partnerima“ da su se debelo zaigrali i da im takvo ponašanje u budućnosti neće biti tolerisano.
Konkretno, kada je o kosovskoj problematici reč, ovaj izraz može se shvatiti i kao zahtev za izjašnjavanjem naroda o rešenjima koja će biti ponuđena. Nisu dovoljni (polu)tajni dogovori i „iznenađujući potpisi“. Ako se ima u vidu širi regionalni kontekst, to je i najava nekih novih poteza koji će biti u skladu sa mišljenjem većine u balkanskim društvima.
Recimo, prvo što pada napamet je, prilikom glasanja u međunarodnim organizacijama o određenim temama vezanim za naš region i to po vrlo konkretnim pitanjima! U Prištini, naravno, mogu biti nezadovoljni zbog ovoga, njima je nešto drugo obećano još davno, očekivali su drugačiji razvoj situacije. Ali, ako već žele da prozivaju one koji „narušavaju mir u regionu“, neka se najpre obrate svojim sponzorima.
Haos koji su napravili kreirajući ili podržavajući nelegitimne odluke sada počinje da proizvodi brojne posledice. Najava da će Rusija sada na takve stvari češće ukazivati i verovatno neke od tih odluka na određeni način „otvarati“, nije deo problema. Već naprotiv, može predstavljati deo rešenja u doglednoj budućnosti. Rešenja koje će podržavati građani, samim tim i biti legitimna.
Dušan Proroković (Sputnik)
