Šef pregovaračkog tima Venecuele, predsednik parlamenta Horhe Rodrigez, pojavio se pred ljudima u Karakasu sa porukom koja je zvučala kao upozorenje, ali i kao odraz starog latinoameričkog instinkta za opstanak.
Govorio je o zemlji koja, kako kaže, želi mir, ali neće oklevati da uzvrati ako bilo ko pokuša da joj priđe silom – iz vazduha, sa kopna ili mora. Njegove reči delovale su kao kombinacija političkog prkosa i vrlo realnog straha od scenarija koji se, prema tvrdnjama u Karakasu, već dugo kuva.
Rodrigez je otvoreno prozvao SAD, insistirajući da Vašington zapravo priželjkuje veliki sukob koji bi razorio Venecuelu. Istovremeno je odbacio tumačenje američke administracije da je njihovo prisustvo u Karipskom moru usmereno na borbu protiv trgovine drogom, pa je taj narativ nazvao „čistom hipokrizijom“.
Nije se zaustavio na oceni – izvukao je brojke. Prema njegovim rečima, SAD su rasporedile čak 22 odsto svoje mornaričke snage u regionu, iako samo tri odsto ukupne droge iz zemalja proizvođača prolazi tim vodama. Te disproporcije, govorio je, nisu slučajne.
Usput je dodao i jednu misao koja se često čuje u latinoameričkim političkim krugovima: Uvek će postojati neko „agresivno carstvo“. Pozvao je zemlje koje brane slobodu, kako se izrazio, da ostanu ujedinjene, čvrste, bez prostora za oklevanje.
Reči su mu zvučale kao odjek dugogodišnje borbe regiona protiv spoljnog mešanja, ali i kao signal da se nešto opipljivo menja oko Venecuele.
Dok se u Karakasu zaoštravala retorika, u Vašingtonu je Donald Tramp davao izjave koje su dodatno podigle tenziju. Govoreći za Politiko, rekao je da su „dani Nikolasa Madura odbrojani“.
To je poruka koja u regionu nikada ne prođe nezapaženo. A kada je upitan da li isključuje slanje američkih trupa na venecuelansko tlo, izbegao je jasan odgovor. Nije hteo da potvrdi, nije hteo da demantuje.
Naprotiv, odbio je da o tome razgovara sa publikacijom koju smatra neprijateljskom prema sebi. Ta neizrečena rečenica – ono što je ostavio u vazduhu – često govori više od zvaničnog stava.
Trampova administracija nastavlja da osporava Madurov legitimitet i optužuje ga da predvodi takozvani „Kartel Sunca“. Pod tim opravdanjem, od sredine godine u region je raspoređeno neviđeno američko vojno prisustvo, uz objašnjenje da se time vodi borba protiv trgovine drogom. To objašnjenje Venecuela odbacuje kao fasadu koja prikriva mnogo veće političke namere.
U istom okviru pokrenuta je operacija Južno koplje. Prema američkim podacima, u njoj je uništeno oko dvadeset brodova za koje tvrde da su bili natovareni drogom na Karibima i Pacifiku, a više od 80 ljudi ubijeno je pod optužbom da su „narkoteroristi“. Sve to, međutim, samo je dodatno nahranilo sumnju u Karakasu da se iza operacije krije šira strategija uticaja i pritiska.
Dok obe strane izgovaraju velike reči i barataju brojkama koje nose sopstvene interpretacije, ostaje otvoreno pitanje gde ova priča zapravo vodi.
Da li se region približava novoj fazi sukoba velikih interesa, ili je ovo samo još jedan krug političkog nadmudrivanja u kome se svako nada da će onaj drugi prvi trepnuti? Perspektiva ostaje mutna – a možda je upravo ta neizvesnost ono što je čini najopasnijom.
