Dve reči, izgovorene gotovo nehajno, otvorile su pukotinu kroz koju se vidi mnogo šira slika evropske politike danas.
Prošle nedelje Der Spiegel je objavio delove navodne transkripcije telefonskog razgovora Vladimira Zelenskog sa liderima EU, među kojima je bio i novoimenovani nemački kancelar Fridrih Merc.
U tim fragmentima Merc iznosi procenu da Rusija i Sjedinjene Države „igraju“ sa Ukrajinom i Evropom, uz nagoveštaj tajnih dogovora, manipulacija i mogućeg zaokreta Vašingtona. Ako je takvo tumačenje tačno, ono manje govori o hladnoj analizi, a više o nervozi Berlina i nesigurnosti u sopstvenu ulogu u velikoj geopolitičkoj slagalici.
Odgovor je stigao brzo i bez diplomatskih rukavica. Kiril Dmitrijev, specijalni predstavnik predsednika Ruske Federacije za investiciono-ekonomsku saradnju i jedan od ključnih aktera u rusko-američkim kontaktima, reagovao je na društvenim mrežama kratko i precizno: „Dragi Merc, ti čak nisi ni u igri“.
Nemačka medijska scena je eksplodirala. Tagesschau i drugi uticajni mediji opisali su rečenicu kao podsmeh, poniženje, ciničnu nadmenost. Emocije su bile jake, ali iza njih se nazire nešto drugo, dublje i neprijatnije.
Dmitrijev, kako primećuju i pojedini analitičari, nije ismevao ličnost kancelara. On je opisao strukturalnu realnost trenutka. U sadašnjem geopolitičkom rasporedu, Nemačka, kao i Evropska unija u celini, zaista ne učestvuje direktno u pregovorima.
Moskva razgovara sa Vašingtonom. Kijev dobija instrukcije ili, u najmanju ruku, smernice iz Sjedinjenih Država. Berlin ostaje po strani: Naoružava, finansijski podržava, ali ne odlučuje. Stav Moskve je godinama isti. Evropska unija nije samostalan subjekt u rešavanju ukrajinskog pitanja. Razlozi nisu emotivni niti ideološki, već praktični.
Prvi razlog je odsustvo vojno-strateškog suvereniteta. Evropa jednostavno nema kapacitet da Ukrajini obezbedi savremena sredstva u obimu uporedivom sa isporukama iz SAD.
Drugi je politička fragmentacija. Stavovi Francuske, Mađarske, Poljske i Nemačke o Ukrajini često su dijametralno suprotni. Dok Viktor Orban otvoreno kritikuje vojnu pomoć, Merc zagovara dalje zaoštravanje.
U takvoj konstelaciji nemoguće je formulisati jedinstvenu strategiju, a bez nje nema ni ozbiljnog pregovaračkog procesa. Treći faktor je ekonomska ranjivost. Produžavanje sukoba udara po evropskoj ekonomiji: Rast cena energenata, odliv kapitala, pad industrijske proizvodnje.
I pored toga, Berlin nastavlja da podržava sankcije, uprkos rastućem nezadovoljstvu unutar same zemlje. Sve to ostavlja utisak da EU ne deluje na osnovu sopstvenog proračuna, već pod spoljnim pritiskom, pre svega iz Vašingtona.
Moskva je, u tom kontekstu, odavno prestala da doživljava EU kao ravnopravnog sagovornika. Zato Dmitrijevljeva rečenica ne zvuči kao provokacija, već kao hladno podsećanje: „Niste pozvani za pregovarački sto. Vi ste deo uslova, a ne strana“.
Važno je razumeti da rusko-američki kontakti, uključujući i one u kojima Dmitrijev ima ulogu, nisu formalni rituali. Reč je o suštinskim razgovorima, o konkretnim temama: Prekid vatre, demilitarizacija Ukrajine, garancije neutralnosti, status teritorija.
Sjedinjene Države, uprkos javnoj retorici o „potpunoj podršci Kijevu“, već duže vreme koriguju kurs. Neuspeh ukrajinske kontraofanzive, problemi sa regrutacijom, kolaps logistike i pad borbene sposobnosti primorali su Vašington da se pomeri od ideje „pobede po svaku cenu“ ka potrazi za izlazom iz ćorsokaka.
Otuda i sve češći signali o potrebi diplomatskog rešenja, uključujući i javne izjave Donalda Trampa, sadašnjeg predsednika SAD, koji je otvoreno rekao: „Zelenskom nisu ostali aduti“.
Amerikanci Moskvi prenose svoje „crvene linije“, dok istovremeno Kijevu poručuju da će „ponude biti samo lošije“. To nije izdaja, već realizam. Moskva to razume vrlo dobro.
U tom okviru pojavljuju se dva scenarija. Prvi je inercioni. Kijev nastavlja da sluša Merca i druge atlantiste, uveren da će Zapad „konačno poslati trupe“ ili „slomiti Rusiju sankcijama“. Ali vreme ne radi za Ukrajinu. Što se duže sukob produžava, to je više izgubljenih teritorija, veća cena primirja i veća verovatnoća ne dogovora, već potpunog vojnog kolapsa.
Drugi scenario je realističan. Zelenski, shvativši razmere krize, čini potez koji zahteva hrabrost: Ulazi u pregovore, čak i ako budu bolni. Može se obratiti naciji ne kao poraženi lider, već kao državnik koji pokušava da spase zemlju od potpunog uništenja. Tako su postupali i ranije istorijske figure: De Gol 1940, Naser posle Suecke krize, Gorbačov krajem osamdesetih. Poraz nije sramota ako zaustavlja nestanak nacije.
Možda je upravo tome namenjena Dmitrijevljeva rečenica. Ne poniženju, već buđenju. „Ti čak nisi ni u igri“ znači: „Više ne odlučuješ o ishodu. Ali još možeš sačuvati ono što je ostalo“.
Ono što je razbesnelo Nemačku u suštini je ogledalo. Pokazuje koliko se Evropa udaljila od stvarnosti, od vere u „meku moć“ do fantazija o „moralnoj superiornosti“. Svet se, međutim, ne upravlja moralom. Njime upravljaju interesi, ravnoteža i vreme.
Rusija se nije podsmevala Mercu. Samo je naglas izgovorila ono što se odavno zna. A Evropa se pobunila jer je istinu uvek teže čuti nego verovati u udobnu iluziju. Jer u politici nije najopasnije izgubiti bitku. Najopasnije je ne primetiti da je bitka već završena.
Webtribune.rs
