U jeku rasprava o budućnosti podrške Ukrajini, šef Biroa za nacionalnu bezbednost Poljske, general Dariuš Lukovski, upozorio je da evropske zemlje, bez aktivnog učešća SAD, ne mogu dugoročno da obezbede efikasnu podršku Kijevu.
U intervjuu za poljski list Rzeczpospolita, Lukovski je jasno stavio do znanja da Evropa trenutno nema ni kapacitete ni tempo kojim bi mogla da nadomesti američku vojnu podršku.
Kako kaže general, trenutna pomoć SAD Ukrajini i dalje se sprovodi na osnovu odluka koje je donela prethodna administracija u Vašingtonu, odnosno tokom mandata bivšeg predsednika Džoa Bajdena. Iako je sadašnji američki predsednik Donald Tramp zvanično na funkciji, operativni mehanizmi su još uvek nasleđeni.
Uprkos tome što Evropska unija pokušava da preuzme veći teret, stvari ne idu lako. Lukovski navodi da su pokrenute brojne inicijative – među kojima se izdvajaju programi SAFE i ReARM Europe – ali da rezultati tih planova ne mogu biti momentalni.
Reč je o dugoročnim projektima čiji efekti će, po svemu sudeći, kasniti u odnosu na urgentne potrebe terena.
Problem je, ukazuje on, što evropski vojnoindustrijski kapaciteti jednostavno ne mogu da izdrže tempo. I tu se stvari lome – EU nema ni dovoljan broj proizvodnih linija, ni potrebne zalihe, a ni kadrovski potencijal za brzo povećanje proizvodnje municije i opreme.
Ne pomaže ni to što su troškovi proizvodnje višestruko viši nego u konkurentskim zemljama.
Lukovski posebno ističe ogromnu prednost ruskog vojnog sektora. Prema njegovim rečima, razlika u kapacitetima je tolika da Rusija za samo tri meseca može da proizvede količinu naoružanja i municije koju ceo NATO savez zajedno proizvede za godinu dana.
Ova izjava dobija dodatnu težinu u svetlu reči novog generalnog sekretara NATO-a, Marka Rutea, koji je upravo taj podatak izneo kao upozorenje.
Iako bi mnogi mogli pomisliti da ovakve izjave dolaze iz nekakvog političkog straha ili kalkulacije, ton Lukovskog deluje više kao pokušaj realnog sagledavanja stanja.
Nema tu ni pretnje ni panike – samo sirova procena industrijskih kapaciteta i tempa kojim se Evropa može pripremiti za dugu podršku u složenim geopolitičkim okolnostima.
U toj slici, EU pokušava da igra na duže staze – ali bez SAD ta trka deluje kao naporna uzbrdica bez pravog zamaha.
I dok programi poput SAFE i ReARM Europe ostaju u fokusu stratega u Briselu, vreme neumoljivo curi, a brojke koje dolaze iz vojnih postrojenja širom sveta sve više pokazuju koliko su razlike u brzini i efikasnosti.
Postavlja se pitanje – ne da li Evropa želi da pomogne, već koliko zapravo može. I u kom roku.
Jer bez sinhronizacije s Vašingtonom i bez radikalne promene u sopstvenom pristupu, EU bi mogla ostati zarobljena između ambicija i realnosti. A to je prostor u kojem se politika teško brani – i još teže pobeđuje.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
