Dok se ostatak Evrope nada da će rat u Ukrajini ostati unutar njenih granica, Poljska — istorijski oprezna i duboko nepoverljiva prema Moskvi — odlučila je da ne čeka da se istorija ponovi.
Sa ogromnim ulaganjem u vojsku, planovima za opštu obuku stanovništva i političkom retorikom koja jasno poručuje „mi smo sledeći“, Varšava ubrzano pretvara zemlju u tvrđavu na istočnoj granici NATO-a.
Od kako je Rusija pokrenula specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini 2022. godine, u Varšavi je zavladalo osećanje da sat otkucava. To nije nova paranoja — to je refleks naroda koji je dva veka bio pod ruskom čizmom, podeljen između velikih sila i izbrisan sa karte Evrope više puta u svojoj istoriji.
Sada Poljska troši više na odbranu od bilo koje druge članice NATO-a — čak 4,7% BDP-a — i već ima najveću vojsku u Evropskoj uniji. Ali ni to im nije dovoljno.
Premijer Donald Tusk poručio je parlamentu početkom marta da planiraju da udvostruče vojsku — na čak 500.000 vojnika — i da pripreme milione rezervista. Rečeno je otvoreno: svaki odrasli muškarac, a potencijalno i žena, moraće da bude spreman za rat.
„Ne možemo sebi priuštiti luksuz da budemo iznenađeni. Mi smo odmah pored Rusije i Belorusije. Nemamo stratešku dubinu kao druge zemlje. Ako nešto počne, imaćemo samo nekoliko dana da reagujemo“, rekao je general Veslav Kukuła, šef poljskog Generalštaba, za Politico.
U prevodu: Ako stvari eskaliraju, Varšava zna da nema gde da se povlači.
Poljski vojni vrh planira da do kraja 2026. godine obučava 100.000 ljudi, i to ne bilo kako – cilj je da rezervisti budu stvarno spremni da ratuju rame uz rame sa profesionalcima i snagama teritorijalne odbrane. Poseban fokus je na obnavljanju generacija u rezervi – trenutni prosek godina među rezervistima je oko 45.
Ali, ambicija ide i dalje. Kukuła je jasno rekao da je cilj i psihološka priprema društva. Ne mora svako da zna da koristi pušku, ali svako mora da zna šta da radi ako počne da padaju rakete.
To znači i vežbe evakuacije, edukaciju o osnovama ratnog ponašanja i, što je možda najvažnije, stvaranje svesti da rat više nije neka apstraktna daleka opasnost, već realna mogućnost.
I dok se zvanična Varšava priprema kao da je napad samo pitanje vremena, bivši zamenik načelnika Generalštaba Leon Komornicki ide još dalje. On otvoreno tvrdi da bi Rusija mogla da krene na baltičke zemlje već krajem ove ili početkom naredne godine — ako se NATO dodatno oslabi i ako se ne postigne mir.
Njegove reči ne treba uzimati olako, jer dolaze iz usta nekoga ko decenijama posmatra vojne tokove sa obe strane linije.
Ima u tome nečeg dubljeg od geopolitičke kalkulacije. Poljska istorija je istorija opkoljenosti. S jedne strane Nemačka, s druge Rusija, a između — prostor koji su velike sile često smatrale ničijom zemljom. Poljaci nisu zaboravili ni sovjetsku invaziju iz 1939, ni pakt Molotov-Ribentrop, ni to kako su ostavljeni na cedilu u Varšavskom ustanku 1944.
Dodajmo tome i savremeni kontekst: NATO je sve prisutniji na istoku, a Rusija to vidi kao direktnu pretnju. U tom šahu Poljska je top koji se ne pomera mnogo — ali ako ga neko gurne, udariće prvi.
Pritom, tu je i politička dimenzija. Donald Tusk, koji je ponovo na vlasti, balansira između proevropskog narativa i domaće publike koja traži čvrstu ruku. Podizanje vojske i buđenje patriotskog duha ne donose samo sigurnost — donose i političke poene.
U Rusiji ovakve najave Poljske sigurno ne prolaze nezapaženo. Za zvaničnu Moskvu, ovakvo „naoružavanje do zuba“ Poljske biće samo još jedan dokaz da NATO ne želi mir, već priprema sukob sa Rusijom.
Mnogi ruski analitičari već godinama upozoravaju da se istočno krilo NATO-a, uključujući i Poljsku, ponaša kao udarna pesnica Sjedinjenih Država u Evropi.
Ako se Poljska zaista transformiše u militarizovanu zonu sa pola miliona vojnika i milionima spremnih rezervista, cela istočna Evropa može postati bure baruta, gde će dovoljna biti samo jedna varnica — ili neka loše procenjena vojna vežba — da sve eksplodira.
Pitanje je da li ovakva strategija povećava bezbednost Poljske, ili je upravo suprotno — čini je prvom metom. U teoriji odvraćanja, snaga treba da obeshrabri napad. U praksi, gomilanje oružja na granicama često vodi u nesporazume, incidentne situacije i opasnu spiralu.
Sa jedne strane, Poljska ima pravo da se brani i da bude spremna. Sa druge, u okruženju u kojem niko ne veruje nikome, priprema za rat se lako može pretvoriti u samoprouzrokovanu katastrofu. A tu više neće pomagati ni tenkovi ni rakete — jer kada krene, to će biti rat koji niko nije hteo, ali su ga svi pripremali.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
