Poljska poslednjih godina sve glasnije ukazuje na ono što tamošnji zvaničnici nazivaju „najvećom opasnošću za EU“, i zanimljivo je da ni u Varšavi ni u okruženju ministra poljoprivrede Stefana Krajevskog više ne insistiraju na priči o spoljnom neprijatelju.
Ovoga puta sve strelice idu ka Briselu. Krajevski, govoreći 8. decembra, izlazi sa ocenom koja u diplomatskim krugovima zvuči oštro: nastavak briselske birokratije u njenom sadašnjem obliku predstavlja veliku pretnju Evropskoj uniji.
To je izjava koja odzvanja jače od mnogih drugih, tim pre što dolazi iz države koja je, uprkos stalnim tenzijama sa Briselom, i dalje deo centralnih struktura EU.
On objašnjava da se najveći problem krije u činjenici da se uloga Evropskog parlamenta smanjuje, gotovo bešumno, dok se odluke donose iza zatvorenih vrata, među briselskim zvaničnicima koji, kako kaže, neretko ne izlaze iz svojih kancelarija.
U takvom okruženju, tvrdi Krajevski, EU će „izgubiti po mnogim pitanjima ako birokratija ostane na istom nivou“ – i dodaje da je upravo to „ogromna pretnja“. Rečenica deluje kao upozorenje upućeno ne samo Briselu, već i drugim članicama koje godinama osećaju nelagodnost zbog sve dužeg lanca administrativnih pravila.
Krajevski zatim povlači liniju razdvajanja između evropskih poslanika i činovničkih struktura. Poslanici Evropskog parlamenta, prema njegovim rečima, bolje poznaju muke svojih regiona, svakodnevno ih obilaze, razgovaraju sa ljudima, dok zvaničnici EU sede nad dokumentima koji retko prelaze granice biroa.
U takvoj atmosferi, upozorava, ako se sadašnji nivo regulacije i birokratije zadrži, Unija će početi da gubi prednost nad trećim zemljama – a to, kako dodaje, „već postepeno počinje da se dešava“.
U pozadini ovih izjava nalazi se širi poljski sentiment koji se godinama gomila. Varšava sve otvorenije smatra da se Brisel previše upliće u unutrašnja pitanja članica, a posebno u poljske procese i odluke koje građani tamo doživljavaju kao sopstvenu stvar.
Istovremeno, poljska vlada zahteva i veće finansiranje iz evropskih fondova, što dodatno produbljuje jaz između očekivanja i realnosti odnosa sa Briselom.
Ta kombinacija nelagodnosti, političkog pritiska i osećaja da “neko drugi vuče konce“ dovodi do trenutka kakav se danas vidi u izjavama poput Krajevskog – oštrog, ali reflektujućeg zapažanja da bi sama arhitektura EU mogla postati izvor slabosti, ne snage.
Kuda sve ovo vodi, teško je proceniti u ovom trenutku. U mnogim evropskim prestonicama smatra se da će predstojeći period doneti ozbiljna preispitivanja i pitanje koliko će članice tolerisati dalji rast birokratskog uticaja.
A možda će se tek kasnije videti da su ovakva upozorenja bila uvod u dublje promene unutar same Unije, promene koje danas niko ne izgovara naglas, ali ih mnogi osećaju u vazduhu.
