Naučnici sa Univerziteta u Kvinslendu u Australiji su koristili pojedinačne čestice svetlosti (fotone) kako bi simulirali putovanje kvantnih čestica kroz vreme. Oni su dokazali da fotoni mogu da prođu kroz crvotočinu i da se susretnu sa svojim starijim oblikom.
Osnova ovog istraživanja jesu takozvane „zatvorene vremenolike krive“ (CTC), koje se koriste za simuliranje ekstremno jakih gravitacionih polja poput onih koje stvara vrteća crna rupa, a koje u teoriji (po Ajnštajnovoj teoriji relativiteta) mogu izvrnuti tvorevinu postojanja i iskriviti vreme, stvarajući na taj način CTC, odnosno put koji može da se koristi za putovanje kroz vreme.
[adsenseyu1]
Mnogi fizičari ne veruju u CTC jer smatraju da bi bilo koji makroskopski objekat koji bi putovao kroz vreme stvorio paradoks. Ipak, ima i onih koji se ne slažu sa tim poput fizičara Dejvida Dojča koji je 1991. godine dokazao da se ovi paradoksi mogu izbeći na kvantnoj skali usled čudnog ponašanja osnovnih čestica koje sačinjavaju materiju.
Poznato je da na kvantnoj skali te čestice ne prate zakone klasične mehanike, već da se ponašaju na neočekivan način koji čak deluje nemoguće.
Kao što je fizičar Nils Bor rekao: „Ako vas kvantna fizika nije šokirala, onda je verovatno još uvek ne razumete“.
[adsenseyu4]
Studenti Tim Ralf i Martin Ringbauer su simulirali Dojčov model CTC-a, testirajući i potvrđujući mnoge aspekte ove teorije stare dve decenije.
Iako je to samo matematička simulacija, istraživači naglašavaju da je njihov model matematički jednak putovanju jednog fotona kroz CTC.
Ništa zapravo nije poslato kroz vreme. Naučnici bi za to morali da imaju pravi CTC koji još nije kreiran.
Da približnije objasnimo, zamislite slučaj „paradoksa o dedi“ po kome neko može da iskoristi putovanje kroz vreme pomoću CTC-a i ubije svog dedu sprečavajući svoje rođenje. Sada zamislite da se čestica vrati u prošlost i isključi mašinu za stvaranje čestica koja ju je stvorila.
[adsenseyu1]
To je mogućnost za koju fizičari tvrde da je izvodiva preko njihove simulacije.
Najneverovatnija činjenica u svemu tome je što je postojanje čestice na dva mesta u isto vreme nije teoretska pretpostavka, već je eksperimentalno dokazano više puta.
Ono što zapravo ukazuje na visoku mogućnost postojanja putovanja kroz vreme jeste to da su eksperimenti pokazali da čestice mogu da se tapetljaju u vremenu.
To se ilustruje takozvanim „eksperimentom odloženog izbora“ koji je već dokazan više puta i na više univerziteta.
Naučnici u Francuskoj su 2007. godine pokazali da ispaljivanjem fotona u uređaj koji ih stvara mogu retroaktivno da promene nešto što se već dogodilo.
[adsenseyu4]
To je klasičan primer da nešto što se dešava u sadašnjosti može da promeni nešto što se dogodilo u prošlosti. To takođe pokazuje da vreme može da teče unazad, kao i da budućnost može da uzrokuje prošlost.
Fizičari trenutno rade na problematici primene ovih kvantno-mehaničkih zakona na makroskopskom nivou. Na primer, fizičari Dejvid Vajnland i Serž Haroš su 2012. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku time što su demonstrirali da „kvantna neobičnost“ postoji i na makroskopskom nivou.
Možda ćemo jednog dana zaista saznati kako veliki objekti poput jabuke ili automobila mogu da se ponašaju na način na koji se ponašaju čestice na subatomskom nivou i možda ćemo jednog dana pronaći crvotočinu ili CTC u svemiru na kojoj ćemo moći da sprovodimo eksperimente koji zalaze dalje od čiste teorije.
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
