Izjava francuskog predsednika Emanuela Makrona da od proširenja EU nema ništa dok se Unija ne reformiše iznutra dragocena je jer je istinita. Ta je istina dugo zataškavana zbog interesa EU da očuva uticaj na Zapadnom Balkanu. Srbija mora da promeni strategiju u razgovorima sa Briselom, smatra Slobodan Samardžić.
Poslednja izjava francuskog predsednika Emanuela Makrona da odlučno odbija svako proširenje EU pre nego što se u Uniji dogode reforme, jedna je od mnogih njegovih eksplicitnih izjava u tom smislu, podseća profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Slobodan Samardžić.
[adsenseyu1]
Prvu takvu izjavu francuski predsednik dao je na sastanku Svetskog ekonomskog foruma u Davosu prošle godine, drugu u Sofiji, na samitu EU sa liderima Zapadnog Balkana, gde ih je francuski predsednik, kako Samardžić kaže, polio hladnom vodom sa eksplicitnim stavom da proširenja neće biti dok se Unija ne reformiše.
Osim u Davosu i Sofiji, francuski predsednik je protiv proširenja EU govorio i pred Evropskim parlamentom u Strazburu, kada je rekao da podržava proširenje Unije na Balkan, ali tek kada se izvrše reforme unutar Unije. Makron je tada podsetio da, ukoliko se EU ne proširi na Zapadni Balkan, postoji rizik da se region okrene ka Turskoj ili Rusiji.
Politika proširenja je politika bez cilja poslednjih deset godina
Poslednju takvu izjavu Makron je dao posle neuspelog celonoćnog pregovaranja o formiranju institucija EU, podseća Samardžić.
„To je dragoceno, zato što je to istina. To je, zapravo, tačno. Zapadni političari u Evropi su krili da proširenja neće biti kako bi održali politiku proširenja na takozvanom Zapadnom Balkanu. Ta politika je već godinama, možda deset godina, politika bez cilja za te države. One nemaju nikakvih šansi poslednjih godina za ulazak u EU, a politika proširenja ostala je kao neki reziduum nekadašnje politike proširenja“, objašnjava Samardžić.
Državama EU, dodaje on, bilo je skupo da pogledaju istini u oči i da zemlje koje žele da postanu članice Unije suoče sa činjenicom da ne mogu postati članice iz bojazni od gubitka uticaja nad političkim elitama i nacionalnim kulturnim grupama koje zagovaraju ulazak u EU.
„Tako se politika proširenja pretvorila u jedan odbrambeni mehanizam protiv Rusije, pod uticajem Amerike i samo je tome služila. Dakle, nikakvo stvarno proširenje, samo je ime ostalo i bilo je licemerno da mi svi vidimo, evo za Srbiju, da se poglavlja otvaraju polagano, da treba da predamo sve živo što imamo, i Kosovo, i istoriju, i svest, a da cilja zbog čega bi trebalo sve to žrtvovati neće biti“, kaže Samardžić.
[adsenseyu4]
Kad daješ sve, a ne dobijaš ništa
Prema njegovim rečima, ne postavlja se pitanje treba li Srbija da se reformiše prema modelu EU, ali proces srpskog pristupanja Uniji treba da bude sasvim drugačiji. Nakon poslednje Makronove izjave o proširenju, smatra Samardžić, krajnje je vreme da se otvore razgovori između Beograda i Brisela.
„Mi moramo da izađemo iz kaveza takozvanog Zapadnog Balkana. Oni nas tretiraju isto kao te male, propale države ili veštačke države. Srbija ipak ima 200 godina svoje moderne istorije i imala je svoj put. Sada smo se sveli na to i nikako iz toga da izađemo. Nema šanse da uđemo u EU, a u procesu takozvanog pristupanja dajete sve, a ne dobijate ništa. Nekih koristi, razume se, ima, ali kada se one uporede sa nedostacima, sa gubicima, sa slabom perspektivom, sa položajem periferije EU, to je zaista neuporedivo“, smatra Samardžić.
Najbogatije države EU listom su protiv proširenja
I Makronovi bliski saradnici, poput ministarke za evropska pitanja Natali Loazo, davali su u bliskoj prošlosti slične izjave. Tako je Loazoova srušila sve nade Severne Makedonije da je potpisivanje Prespanskog sporazuma sa Grčkom dovoljan uslov za otpočinjanje pregovora o pristupu EU.
Prema Samardžićevim rečima, Francuska nije usamljena u stavu da od proširenja Unije u ovom trenutku nema ništa. To posebno važi za bogatije zemlje Unije sa zapada i severa.
„One su listom protiv proširenja. Zemlje oko nas, Višegradska četvorka, verbalno su za proširenje, ali nemaju uticaj na te stvari i ne vode tu politiku. Tamo, zapravo niko nije za proširenje i za ulazak novih zemalja, jer imaju dovoljno svojih problema, a ako bi primili neku zemlju koja nije spremna, ili koja je i spremna, sistem bi se još više zakomplikovao“, kaže Samardžić.
Koliko je sistem EU zakomplikovan pokazuje i težina pregovora o raspodeli položaja u evropskim institucijama, zaključuje Samardžić.
Nikola Joksimović (Sputnik)
