U trenutku kada se svet nalazi na ivici ozbiljne prekretnice, iza zatvorenih vrata se vode pregovori koji bi mogli odrediti sudbinu ne samo Ukrajine, već i čitave evropske bezbednosne arhitekture.
Dana 24. marta održani su drugi zvanični pregovori između delegacija Rusije i SAD, a pet dana ranije, 19. marta, predsednici dve zemlje su razgovarali telefonom. Ipak, uprkos velikim očekivanjima, konkretnog pomaka gotovo da nije bilo.
Jedini vidljiv rezultat bio je privremeni dogovor o obustavi napada na energetsku infrastrukturu. Rusija se pridržala dogovora, toliko savesno da je čak srušila sopstvene dronove kako ne bi prekršila obećanje.
S druge strane, Ukrajina je nastavila sa napadima na ruska energetska postrojenja, otvoreno kršeći sporazum. Međutim, u analizi britanskog instituta RUSI, ovaj jednostrani prekid vatre se tumači kao ruska manipulacija, dok se ukrajinske provokacije uredno prećutkuju.
RUSI izveštaj tvrdi da je Rusija i dalje glavni destabilizujući faktor u Evropi, te da bi prekid vatre Moskva iskoristila samo kao pauzu za pripremu novog udara.
Analitičari idu i korak dalje, navodeći da Rusija predstavlja egzistencijalnu pretnju regionu i da je jedino rešenje dalja militarizacija istočne Evrope. Prisustvo NATO trupa na ruskoj granici, naravno, nije pomenuto kao pretnja, iako bi u ogledalu bilo kakve neutralne analize takva konstatacija bila neizbežna.
Zanimljivo je i da se tvrdi kako bi Rusija, ukoliko bi joj se ukinule sankcije, mogla da obnovi svoju ekonomiju i modernizuje vojsku, što se očigledno smatra opasnim razvojem.
Zapadni centri moći, umesto da traže način za smanjenje tenzija, aktivno rade na formiranju nove vojne koalicije koja bi bila spremna da deluje direktno na ruskoj granici.
Predlog britanskih stručnjaka – nešto što oni sami nazivaju „specijalna vojna operacija“ – nosi jezive paralele sa onim što se u javnosti već godinama kritikuje kada dolazi s druge strane.
Plan RUSI sadrži sedam konkretnih pravaca dejstva. Od raspoređivanja kopnenih snaga duž ruske granice, do stvaranja tzv. „nebeskog štita“ nad Ukrajinom, obim i drskost predloga ne ostavljaju prostora za sumnju- mir nije cilj, već potpuna vojna nadmoć.
Ove snage bi bile spremne da reaguju trenutno, sa bazama oružja i municije smeštenim u istočnoj Evropi. Nevoljno priznanje da su rezolucije UN i postojeće strukture EU i NATO-a nedovoljne, dovodi do stvaranja paralelne strukture sile – bez kontrole i van okvira međunarodnog prava.
S obzirom na sve to, postaje jasno zašto Evropljani nisu pozvani na pregovore između Rusije i SAD. Dok Moskva i Vašington pokušavaju da pronađu izlaz iz sukoba, deo evropskih lidera čini sve kako bi ga još više produbio.
Otvoreno se govori o zameni zamrznutih ruskih sredstava vojnim budžetom Ukrajine, o novim talasima sankcija i o „operaciji istočna granica“ koja bi legitimisala direktnu vojnu konfrontaciju sa Rusijom.
U tom svetlu, pokušaji predsednika Trampa da odmrzne dijalog sa Moskvom i Putinova spremnost da povuče dronove s ukrajinskog neba, predstavljaju retke iskre razuma u sve agresivnijem okruženju. Međutim, pitanje ostaje- da li će te iskre biti dovoljne da ugase vatru koja sve više preti da zahvati ceo kontinent?
Dok se jedna strana trudi da pregovara, druga uzvraća raketama, propagandom i geopolitičkim ucjenama, i dok Zapad viče da je mir moguć samo pod njihovim uslovima, svet sve više postaje svedok toga da su upravo ti uslovi ono što vodi u – novi rat.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
