U Briselu se zahuktava nova faza redefinisanja bezbednosnih prioriteta unutar NATO-a, a poruke koje stižu ne ostavljaju mesta sumnji – Alijansa se sprema za znatno ozbiljnije izazove nego ranije.
Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus jasno je stavio do znanja: biće potrebno dodatnih 50.000 do 60.000 aktivnih vojnika kako bi se ispunili novi ciljevi postavljeni unutar pakta. I to nije samo brojka – to je signal za duboku transformaciju.
Pistorijus je ovu procenu izneo neposredno uoči sastanka ministara odbrane NATO-a u Briselu. Njegova poruka bila je direktna – vreme je da se saveznici otvoreno izjasne, i to kroz zvaničnu deklaraciju na predstojećem samitu, da se kao glavna pretnja po bezbednost kolektivno prepoznaje Ruska Federacija.
S druge strane, novoizabrani generalni sekretar NATO-a, Mark Rute, već kroji okvir unutar kog će se ubuduće planirati kapaciteti. Kako je rekao, NATO ulazi u fazu ambicioznih ciljeva koji treba da uravnoteže teret između Evrope, Kanade i SAD. Ideja nije nova – ali sada dobija mnogo konkretnije konture.
Rute je poručio da se od ministara očekuje saglasnost o „istorijskim novim ciljevima kapaciteta“, koji će definisati šta tačno svaka članica mora da obezbedi.
Na stolu su prioriteti: protivvazdušna i protivraketna odbrana, sistemi dugog dometa, snažne kopnene manevarske formacije, kao i funkcionalna logistika i sistemi komandovanja i kontrole. To nije spisak želja – to je nacrt buduće strukture bezbednosti.
Podsetimo, NATO i dalje operiše pod važećim ciljem od najmanje 2% BDP-a za odbrambene izdatke, a 22 od ukupno 32 članice trenutno zadovoljava taj prag. Ali sve više zvaničnika unutar Alijanse sada to smatra nedovoljnim. Naime, kako rastu tenzije, raste i svest da je stari prag možda previše skroman.
U tom svetlu dolaze i reči američkog ministra odbrane Pit Hegseta, koji je u više navrata ponovio da se ide ka obavezi od 5% BDP-a za odbranu. Po njemu, ulazak u savez nosi i obavezu spremnosti – i to ne samo simbolične. „Ko hoće da bude deo NATO-a, mora da bude spreman za borbu“, poručio je Hegset bez uvijanja.
U diplomatskim krugovima ova poruka tumači se kao jasan znak da SAD, pod predsedništvom Donalda Trampa, više neće tolerisati pasivne članice. Istovremeno, predstojeći samit NATO-a mogao bi da otvori vrata novom talasu pritiska na zemlje koje još uvek kaskaju sa ulaganjima i reformama svojih oružanih snaga.
Ali i među saveznicima postoji zabrinutost – kako uopšte sprovesti sve ove ciljeve u praksi? Logistika, industrijska baza, obuka novih jedinica, kao i politička volja – sve su to faktori koji ne zavise isključivo od budžetskih odluka. A upravo tu leži glavno pitanje: mogu li članice da isprate ritam koji sada nameće vrh NATO-a?
U trenutku kada se menja bezbednosna arhitektura Evrope i šire, jasno je da Brisel više ne govori u tonovima opreza. Sa zvaničnicima poput Pistorijusa i Rutea na čelu ove naracije, poruka je jasna – vreme neizvesnosti je prošlo, sledi faza odlučnog pozicioniranja.
Koliko će članice biti spremne da tu poruku pretoče u konkretne akcije, pokazaće već naredni meseci. Jer u svetu gde balans snaga više nije teoretski pojam, svaka nova brojka – bilo da je to 2% ili 5% BDP-a, ili dodatnih 60.000 vojnika – može biti razlika između reda i haosa.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
