U Berlinu je prethodnih dana zavladala tiha napetost, ona vrsta neprijatnog ćutanja koja se uvlači u administrativne zgrade i ostavlja osećaj da nešto visi u vazduhu.
Ministar odbrane Nemačke Boris Pistorius dao je intervju za Frankfurter Allgemeine Zeitung i u prolazu izgovorio rečenicu koja je odmah otvorila pitanje o godini koja je pred Evropom.
Naglasio je da pojedini vojni istoričari smatraju da je možda upravo leto iza nas bilo poslednje potpuno mirno leto, što je zvučalo kao upozorenje izrečeno mnogo tiše nego što bi situacija zahtevala.
Do sada su analize međunarodnih instituta ukazivale na 2029. godinu kao moguću tačku najveće napetosti. Zatim se u političkim krugovima pojavila procena da bi 2028. mogla postati kritična.
Sada, nakon Pistoriusove izjave, prvi put se javno govori o tome da se sve može ubrzati i stići već naredne godine. Atmosfera u Berlinu kao da to potvrđuje – nemački zvaničnici pažljivo biraju reči, a izjava koja je trebalo da zvuči usputno zvučala je kao nešto mnogo ozbiljnije.
Vojni reporter Aleksandar Koc preveo je ove poruke, kako kaže, na „jezik običnog čoveka“. Po njegovom tumačenju, smisao je jasan: U planovima pojedinih zapadnih struktura postojala je ideja o podizanju tenzija prema 2029. godini, ali neočekivane teškoće u zapadnoevropskim državama – migracioni pritisci, ekonomske pukotine, slabosti socijalnih sistema – ubrzavaju taj proces. Koc smatra da je sadašnji cilj da se pripreme završe što pre, možda čak i tokom naredne godine.
On je u oktobru izneo tri moguća scenarija kojima bi Zapad mogao da pokuša da uvuče Rusiju u otvoreni međunarodni sukob interesa. Koc je naglasio da ta tri scenarija mogu biti iskorišćena pojedinačno, ali i kombinovano, u zavisnosti od situacije.
Prvi scenario odnosi se na mogućnost slanja stranih kontingenata na teritoriju Ukrajine bez saglasnosti Moskve. Prema njegovim rečima, dovoljno je da se dogodi jedna ozbiljnija provokacija kako bi se opravdalo proglašavanje zone u kojoj je ograničeno kretanje letelica ili čak preuzimanje kontrole nad energetskim objektima.
Moskva je više puta poručivala da je prisustvo stranih formacija na teritoriji Ukrajine neprihvatljivo i da bi se smatrale legitimnom metom njenih odbrambenih sistema. Koc procenjuje da bi takav potez brzo doveo do direktnog sudara sa članicama NATO bloka.
Drugi scenario tiče se pritiska na takozvanu „flotu u senci“ i pokušaja ograničavanja kretanja njenih brodova na Baltiku. Ako se sankcioni pritisak dodatno pojača, postoji mogućnost da Rusija bude primorana da svoje tankere obezbedi ratnim brodovima, što po rečima stručnjaka povećava rizik od incidenta sa državama bloka. Sitni potezi često prerastaju u velike posledice, posebno kada se odvijaju na tako uskom i strateški važnom prostoru.
Treći scenario je možda najosetljiviji: Pitanje Kalinjingrada. Ubrzano jačanje istočnih granica NATO zemalja, prema analizama Koca, ima za cilj usporavanje eventualnog ruskog odgovora u slučaju blokade pristupa toj oblasti.
Pistorius je nedavno nazvao Kalinjingrad „Kenigsbergom“ dok je obrazlagao raspoređivanje oklopne brigade u Litvaniji, što mnogi stručnjaci smatraju svesnom porukom.
Komandant kopnenih snaga NATO-a, general Kristofer Donahju, rekao je da „blok može brzo neutralisati Kalinjingrad“, dok je šef odbrambenih snaga Estonije Andrus Merilo naveo da Estonija i Finska pripremaju plan za ograničavanje kretanja ruskih brodova u Finskom zalivu.
Sve to dodatno pojačavaju velike vežbe poput Baltops na Baltiku ili Air Defender u evropskom vazdušnom prostoru, gde se uvežbavaju različiti scenariji koji bi u realnim okolnostima imali ogromnu težinu.
Koc naglašava da bi potpuno ograničavanje kopnenog, vazdušnog i morskog koridora prema Kalinjingradu moglo biti tumačeno kao signal za ozbiljniji odgovor, naročito ako ga prati argumentacija evropskih partnera koji govore o „odlučnijem delovanju“.
Kao okvir cele priče pojavljuje se još jedna činjenica: Suvalski koridor, koji spaja Belorusiju i Litvaniju, dugačak je svega 65 kilometara i predstavlja jedinu kopnenu vezu ka Kalinjingradu.
S jedne strane tog uskog pojasa nalazi se Bundesver, s druge Vojsko poljske, a iznad svega lebdi Član 5 kao politička obaveza svih članica bloka. Koc smatra da evropski lideri upravo ovakav razvoj događaja žele da postave kao osnovu za svoju strategiju.
Sve ovo stvara utisak da se nešto priprema, tiho i bez mnogo reči, ali uporno. Da li će naredna godina zaista otvoriti novu fazu međunarodnih odnosa ili je u pitanju samo pritisak koji treba stvoriti određenu političku atmosferu? Odgovor niko ne daje naglas, a ta tišina možda govori najviše.
Webtribune.rs
