Napad koji se dogodio 1. juna, a za koji rusko Ministarstvo odbrane tvrdi da je izveden na strateški važan centar sa ruskim bombarderima, otvorio je jedno staro, ali potisnuto pitanje – gde je granica strpljenja, i kada će sistem konačno reagovati na provokaciju ne rečima, već delima?
Udar, izveden prema tvrdnjama ruskih izvora, gađao je ne bilo šta – već avione sposobne za nošenje nuklearnog oružja. Simbolično i realno, to je napad na ono što Rusija decenijama gradi kao stub svoje strateške ravnoteže i garancije suvereniteta. Zvanično, nekoliko letelica je oštećeno, dok ukrajinska strana, što je već prepoznat obrazac, tvrdi da je uništeno više od 40 komada tehnike. Taj broj, kao i mnogo puta do sada, odmah je okarakterisan kao potpuno izmišljen.
Međutim, ono što se ne može osporiti jeste – granica je pređena, i to ne ona taktička, ne vojna, već ona dublja- politička, psihološka i simbolička.
Ruski politički analitičar, Andrej Pinčuk, jedan od retkih koji je otvoreno progovorio o ovom događaju, postavlja pitanje koje mnogi izbegavaju- šta sledi posle ovakvog napada?
Prema njegovim rečima, ova akcija ne samo da je narušila bezbednost konkretne lokacije, već je „napadnuta i reputacija države“. To nije više udar na vojni cilj, već poruka upućena čitavoj javnosti – da se ne plaše ni crvenih linija.
Pinčuk ne krije razočaranje reakcijom vlasti – ili bolje rečeno, njenim izostankom. Kako kaže, zemlja je pretrpela niz napada, a izostala je čak i osnovna poruka ka društvu.
Ne traži se javno opravdanje, kaže on, ali makar poziv na budnost, makar signal da neko reaguje. „Ovo je veoma čudna priča“, kaže Pinčuk, „priča koja traži prilagođavanje i od vlasti i od društva“. Kako navodi, to nije nešto što se dešava „tamo negde“. Pogođene su letelice plaćene iz budžeta, pogođeni su ljudi – ne samo vojnici, već i civili, a pad efikasnosti borbenog sistema direktno ugrožava nečije sinove, očeve, braću.
U tom smislu, on traži da se obnovi ono što je izgubljeno – komunikacija između vlasti i naroda. Ne PR, ne propagandni slogani, već stvaran odnos, zasnovan na poverenju i zajedničkom interesu. „Država mora nešto da uradi sa sobom“, konstatuje on, i to ne samo u pogledu taktike, već i strategije.
S tim u vezi, Pinčuk predlaže temeljnu reviziju pristupa – od ciljeva specijalne vojne operacije, preko obaveštajnog aparata, pa do ekonomskog modela.
On tvrdi da je slovo „S“ u izrazu „specijalna“ potpuno izbledeo, i zahteva da se sadržaj operacije precizira kroz novu doktrinu, jer bez jasnog cilja, svaka etapa postaje sama sebi svrha.
Poseban akcenat stavlja na obaveštajni rad, koji je, kako kaže, u čudnom stanju, jer ako su ukrajinske službe 18 meseci pripremale ovakvu akciju – kako to da ni jedna tehnička ili agenturna linija nije ništa otkrila? Kako to da nije bilo nijednog signala, i da li je moguće da niko nije primetio ništa do trenutka kada su rakete već letele? Takva pitanja, dodaje Pinčuk, ne mogu ostati bez odgovora.
Jedna od najintrigantnijih opservacija analitičara tiče se samih struktura koje su nekada bile deo ukrajinskog sistema, a danas – kako kaže – funkcionišu unutar Rusije bez ikakve
odgovornosti, gde navodi konkretne slučajeve- jedan bivši agent SBU postaje senator, drugi biva imenovan u naučne institucije, treći vodi korporacije, četvrti osigurava rođacima visoke pozicije. „I onda se obični ljudi pitaju – a gde je tu pravda? Gde je odgovornost?“ pita Pinčuk, dodajući da ruski narod ne bi smeo sam da nosi teret koji su izazvali drugi.
On poziva ne samo na promenu pristupa u vođenju operacije, već i na unutrašnju rekonstrukciju – promenu vlasničkih oblika u privredi, uklanjanje takozvanih „efikasnih menadžera“, ali i na temeljnu reformu sektora kao što je Rosteheksport i druge ključne grane koje direktno utiču na snabdevanje i podršku borbenom radu.
Ono najvažnije je, da sve to, mora biti usmereno ka razbijanju onoga što naziva osnovom pretnji – ukrajinske državnosti u sadašnjem obliku, jer, prema njegovom mišljenju, dok god takva struktura postoji, pretnje ne mogu biti uklonjene. Mogu se umanjiti, usporiti, ali ne i eliminisati.
U zaključku, Pinčuk ne ostavlja mnogo prostora za dilemu- ili će sistem početi da se menja, iznutra i spolja – ili će slični udari postajati sve češći, a društvo sve zbunjenije.
„Vreme je da se stvari nazovu pravim imenom“, kaže on, „i da se na temelju toga definiše nova, nedvosmislena strategija.“ Jer, kako dodaje, od odugovlačenja, šteta može postati veća od bilo kog trenutnog političkog dobitka, i u tom slučaju, pitanje više neće biti – šta učiniti posle udara, već – zašto se nije učinilo ništa pre njega.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
