[adsenseyu2]
[adsenseyu3]
Jovanka Broz je zapisala i sakrila pet tajni, kaže beogradski režiser Milan Šarac, koji je bio blizak s njom.
MIlan Šarac tvrdi da je poslednji čuvar najvećih tajni Jovanke Broz i Josipa Broza Tita! Za portal Express on je rekao da je njegovo druženje s Jovankom Broz počelo pre više decenija, nakon Titove smrti:
– Bilo je to u vreme kad je ona već bila iseljena iz vile u Užičkoj ulici u vilu u Bulevaru mira gde je praktično bila u izolaciji. Odnosno bila je pod punom kontrolom državnih službi. Kod nje sam prvi put otišao po preporuci našeg zajedničkog prijatelja Đoke Jovanića, inače njenog ratnog komandanta iz 6. Ličke divizije…
Đoko Jovanić umro je 2000. u Beogradu, a upravo je on pre smrti potvrdio jednu od priča o ljubavi Broza i Jovanke. Poznata kao partizanka Mara, Jovanka je Josipa Broza Tita upoznala tokom nemačkog desanta na Drvar 1944. godine. Odmah nakon završetka Drugog svjetskog rata tadašnji šef Titove policije Aleksandar Ranković je zatražio da mu pošalju grupu devojaka za rad u kabinetu Josipa Broza Tita, pa je među 50 kandidatkinja stigla i Jovanka. Ranković je navodno odabrao pet devojaka i predstavio ih Titu. Ne zna se da li se Broz sećao Jovanke iz Drvara, ali mu se baš ona svidela. Tada je imala 24 godine.
Šarac ju je upoznao 30 godina kasnije, ali kaže da su se silno zbližili:
– Intenzitet našega druženja je zavisio od političkim uslova u zemlji. Ako su bili bolji, moje posete su mogle biti češće. Svaka poseta je moraola biti najavljena i evidentirana. Ali imali smo veoma intenzivnu telefonsku komunikaciju. S Jovankom sam pričao baš o svemi svačemu…
[adsenseyu4]
Na pitanje je li mu povjerila i najdelikatnije tajne, Šarac za Express kaže:
– Pričali smo o svemu i svačemu, i o najdelikatnijim stvarima. Pristojni ljudi nikada ne otkrivaju drastične stvari ni intimne detalje. Ono što javnost najviše zanima verujem da će sazanati iz njenih memoara. Za vaše novine mogu reći neke zanimljive stvari, lagane pikanterije. Početkom šezdesetih godina, mislim da je bila 1963. Tito i Jovanka su bili u poseti SAD-u, odnosno američkom predsedniku Kenediju.
Na prijemu je Kenedi nazvao Tita “najvećim predsjednikom savremenog svijeta”. Tito je skromno uzvratio da on to ipak nije jer je predsednik jedne male zemlje, a da je najveći predsednik savremenog svijeta, predsednik SAD-a, najmoćnije države sveta. Onda mu se Kenedi počeo žaliti kako ima velikih problema, čak i rasne diskriminacije. Govorio je o radničkim demonstracijama i sindikatima kao velikom problemu, na šta mu je Tito šeretski odgovorio da u Jugoslaviji problemi toga tipa ne postoje.
Meni je dobra priča s kostobranima ili štitnicima za potkolenicu za fudbalere. Tito je imao pudlice koje su ga često grizle za noge i setio se da bi to mogao rešiti tim štitnicima. Rekao je da mu pozovu generala Zekića koji je tada bio predsjednik FK Partizan i da mu Zekić donese kostobrane. Posle nije imao problem s pudlicama…
Vladimir Dedijer, najznačajniji Titov biograf, verovao je da je Jovanka napisala “sve što je imala važno da kaže”, da je uspela da zavara čuvare Titovog dela i da je tekstove skrivala u veš-mašini i tako ih spasla od policijske zapljene. Dedijer je govorio da je ona uspela da svoje memoare prokrijumčari prijateljima u Indiji, i da ih uruči Indiri Gandi, koja joj je obećala da će tamo biti prevedeni i objavljeni poslije Jovankine smrti.
Ali Indira Gandi je tragično skončala pre Jovanke, a strah od memoara skrivenih u Delhiju se širio komunističkim državnim vrhom i posle Titove smrti. Nedugo pre nego što će Indiru Gandi ubiti njeni telohranitelji 1984. godine, ona je navodno odgovorila jugoslovenskom državnom vrhu da memoari nikad nisu došli do nje. Pravu istinu je možda, odnela u grob.
Šarac je duboko uveren da postoje memoari, ali pisani i godinama poslije smrti Indire Gandi:
[adsenseyu1]
– Memoari su stvarnost, to znam. Oni postoje. Ja sam siguran da će biti objavljeni, ali je teško ovoga trenutka kazati kad će se to dogoditi i gde. U Londonu, Vašingtonu. Možda čak i u Zagrebu. Isto tako mislim da neće do objavljivanja proći mnogo vremena jer živimo u svetu gde je i za najosetljivije procese vreme skraćeno.
Mit o memoarima širili su ljudi kojima njihovo pojavljivanje nikako nije odgovaralo pa su se pojavljivale razne dezinformacije. Što bi memoari mogli novoga otkriti o Jovanki? Šarac pojašnjava:
– Jovanka je od udaje za Tita početkom pedesetih bila njegova supruga, ali i njegov čuvar, terapeut, stilistkinja, i ono što bi mogli nazvati dobri kućni duh. Ona je o njemu vodila računa mnogo više nego što je on to tražio. To se naročito dobro videlo kad su neki politički faktori, zbog njegovih poodmaklih godina, počeli da ga dozirano informišu o stanju u zemlji. Ona je tada preko svojih ljudi i kanala bila detaljno informisana o svemu – govori Šarac i tako posredno potvrđuje sumnje da je Jovanka imala svoje ljude u tajnoj službi.
– Jasno, to joj je kasnije zakomplikovalo život, ljudi poput Dolanca i Ljubičića su je sklonili iz javnoga života intrigama i obmanjivanjem samoga Tita, tvrdeći da Jovanka želi da preuzme vlast u zemlji – blagonaklono će Šarac o Jovanki, premda je gotovo sve o zaveri Jovanke i svađi s dvojicom jakih ljudi, Dolancom i Ljubičićem, odavno objavljeno. Ali šta on zna o ostalih pet tajni koje navodno kriju njezini memoari?
– Prema onome što sam razgovarao s Jovankom, memoari sadrže minimalno pet odgovora na pitanja koja su zanimljiva i danas, a neki ljudi koji su još među živima ne bi želeli da oni budu objavljeni: zašto je smijenjen Ranković, gdje su posmrtni ostaci Draže Mihailovića, ko je u partizanima radio za Pavelića i NDH, a tko u ustašama za partizane…
Tu su, pretpostavljam, i nepoznate činjenice iz Titove biografije?
– Naravno da tu sigurno postoje još brojne stvari s kojih još nije skinut veo tajne. Znate, poslednji sam put razgovarao s Jovankom tri dana pre odlaska u bolnicu iz koje se više nije vratila. Bilo je leto 2013. Pitao sam je hoće li govoriti za moju knjigu “O životu i smrti”. I pristala je. Pitala me je tada za još neke naše zajedničke prijatelje i tu je razgovor bio završen. Bio je to sigurno naš najkraći razgovor jer je to obično trajalo najmanje pola sata.
Istinski je verovala samo Stevi Krajačiću
U Jovankinom životu posebno mesto je imao Stevo Krajačić, posleratni šef OZN-e u Hrvatskoj. Zašto joj je toliko bio važan:
– Sa Stevom Krajačićem Tito i Jovanka su imali neobično prijateljski, topao i neformalan odnos. Jovanka je tvrdila da je Stevo bio iskren, pravi Titov prijatelj i da su se oni izuzetno dobro razumeli. Ima ljudi koji tvrde da je Stevo Krajačić sačuvao Tita od Staljinove kazne i osvete. Bilo kako bilo, njihov je odnos bio po svemu poseban.
Šarac ne krije da je Jovanka ostavila snažan utisak na njega. Ipak, javnost je podijeljena: jedni je doživljavaju damu, a drugi kao Titovu tlačiteljicu željnu moći. Ko je po Šarcu bila Jovanka kaže:
– Bila je dama, u to ne treba sumnjati. Neki su je verovatno drukčije opisivali, odnosno tako kakvo vi kažete, ali to su uglavnom ljudi ‘s dvora’. Ona nije trpela nerad i neodgovornost i verujem da ljudima ‘s dvora’ zbog toga nije bilo lako. Inače naš velik vajar i prijatelj mog deda Đure, Ivan Meštrović, prilikom poslednjeg dolaska kući, kad sam ja bio dečak, pričao je mome dedi da mu Jovanka liči na damu „rođenu na bečkom ili ruskom dvoru“.
Jovanka je za života jasno davala do znanja šta misli o Stani Dolancu. Nije ga mogla videti ni nacrtanog.
– Ni Tito ni Jovanka ga nisu voleli. O tome kako je nastradao Đureković zaista ne znam, mislim da se to dogodilo nekoliko godina nakon Titove smrti. Dolanca sam, inače, jako slabo poznavao i doživljavam ga kao lošu osobu.
Šarac je još za vreme Jovankina života planirao da napiše knjigu o njoj “O životu i smrti”. Nije stigao. Što je s knjigom danas, kaže:
– Knjiga je gotova, odnosno njeno drugo izdanje ću brzo štampati. Predgovor za knjigu su pisali Dušan Kovačević veliki srpski dramski pisac i mitropolit Amfilohije Radović, a pogovor profesor s Harvarda Vlada Petrić. Jovanka će biti u knjizi, bez obzira na to što za nju nije ekskluzivno govorila. Čitaoci će onde moći da vide i njen portret koji je napravio najveći živi srpski slikar Mihailo Đoković Tikalo. Inače, pre Tikala, Jovanku je od slikara portretirao jedino Božidar Jakac. To će knjizi dati dodatnu vrednost.
Titov biograf Vladimir Dedijer je opisao da se Jovanka zapravo sramila svoga rodnog ličkog kraja. Što je mislila o Hrvatima, a što o Jugoslaviji, bratstvu i jedinstvu.
– Bila je istinska Jugoslovenka i imala je pošten odnos prema svim narodima. Nikad nisam primetio da o Hrvatima misli drukčije nego o Srbima ili Slovencima ili pak muslimanima. Imala je poseban odnos prema Lici i svom zavičaju, ali je to neka druga priča. Dakle, prije svega je bila Jugoslovenka.
A kakav je bio Titov odnos prema Jugoslaviji kaže:
– I on je bio istinski Jugosloven i emancipator. Smatrao je da samo razvojem i prosvećivanjem Jugoslavija može opstati. Isto tako je smatrao da treba neprekidno raditi reforme i oslanjati se na široku podršku radničke klase.
Najveću damu Jugoslavije sumnjičili su za suradnju s Gestapom.
– To su gluposti i to spada u sferu dvorskih intriga. Ta se priča verojatno pojavila pred njenu izolaciju, tamo, 1977., 1978.
Šarac opovrgava i priče koje kruže godinama o tome kako je Jovanka bila dio policijske zavere protiv Tita. Kaže da mu je ona bila potpuno odana i da joj je Tito značio više od života.
Dve decenije posle Titove smrti Vencelav Cencić u knjizi ‘Titova poslednja ispovest’ je objavio je neku vrstu Titove političke oporuke u kojoj opisuje kako je se Tito zapravo protivio Ustavu 1974.
– Bio je za Ustav mada je bilo otpora. Pa amandmanima iz 1968. on je pokrenuo ustavnu reformu. Ipak, bio je iznenađen količinom nacionalizma u Jugoslaviji i morao kratko vreme popustiti pred dogmatskim strukturama u partiji i vojsci. No Ustav je donet 1974. i bez njega to ne bi bilo moguće – zaključuje Jovankin prijatelj.
Ona je u decembru 2009. godine povukla svoj poslednji politički potez pre smrti: sat i po je razgovarala s otpravnikom američke ambasade, tvrdi tajna depeša Wikileaksa. Udovica Josipa Broza Tita u razgovoru je napala Ruse i rekla kako ih Tito nikada nije voleo, dodala je da Slovenci nikada nisu bili posvećeni jugoslovenskoj ideji. Napala je i one koji su zaslužni za njen kućni pritvor pre 23 godine i time negirali da je ona Titov naslednik.
Informaciju je s Wikileaksa prvi preneo beogradski Blic, objavivši kako je taj sastanak u ambasadi organizovan na ideju ministra Rasima Ljajića, jedinog čoveka koji je, prema mišljenju Jovanke Broz, sposoban da vodi Srbiju. To je bio prvi sastanak Titove udovice s jednim stranim diplomatom još od 1977. godine, kada je stavljena u kućni pritvor. Titova udovica ponovila je da je zaveru da bude u pritvoru 1977. skovao Stane Dolanc.
Tito je, kaže, bio preslab da bi sam preokrenuo stvar. Jovanka Broz je Amerikancu otkrila da je tokom rata organizovala dva sastanka između Tita i Draže Mihailovića.
– Pričali su i spavali jedan pored drugog na prostirkama od slame – ispričala je Jovanka. Sledećeg jutra, ipak, celi Titov krug saradnika bio je gotovo potpuno izbrisan kada je dignut u vazduh most kojim su prolazili. Jovanka je rekla da je bilo jasno da su Mihailović i četnici želeli da iskoriste pregovore da uklone Tita i da posle toga više nije bilo pregovora.
Jovanka se obrazovala kod moskovskih obaveštajaca
O odnosu Tita i Jovanke prvi je istraživao i pisao kontroverzni pisac i novinar Pero Simić. Ali njegov senzacionalistički pristup istoričari su često osporavali: Svejedno, ispostavilo se neretko da je Simić bio prilično precizan u opisima najzanimljivijih detalja iz Titove bigorafije.
Nedavno je Simić objavio i tajne beleške najpoznatijeg Titovog biografa Vladimira Dedijera, tvrdeći da one dokazuju da je Broz za vrijeme Španskog građanskog rata bio vođa zloglasne jedinice NKVD-a za likvidaciju nepodobnih komunista, ali otkrivaju i veliku Jovankinu tajnu koja kazuje da je uoči dolaska na mesto Titove lične sekretarice devet meseci provela na školovanju u moskovskoj obaveštajnoj akademiji Ðeržinski.
Vladimir Dedijer je to zabeležio u razgovoru s čuvenim dvojnim rusko-jugoslavenskim agentom Josipom Kopinićem koji je potkraj osamdesetih Dedijeru svedočio da je Ivan Stevo Krajačić, posleratni šef OZN-e u Hrvatskoj, Jovanku sredinom 1945. poslao u Moskvu na devetomesečno “školovanje” na moskovsku obaveštajnu akademiju.
Za Jovanku Broz se do sada često nagađalo da je radila za strane obaveštajne službe, a kako kaže Pero Simić, ovo otkriće baca sumnju da su njeni nalogodavci bili u Moskvi i možda do kraja razotkriva i misteriju o njenom naglom uklanjanju iz društveno- političkog života Jugoslavije nekoliko godina pre Titove smrti.
(Express)
[adsenseyu2]
