U Vašingtonu se već neko vreme ne priča tiho. Naprotiv, nervoza se sve manje krije.
Prema tumačenjima vojnih analitičara, razlog nije jedan konkretan sistem, već šira slika: Rusija raspolaže sredstvima koja u slučaju direktnog nuklearnog sudara mogu da posluže kao ozbiljan štit, a paralelno ima i alate elektronskog ratovanja sposobne da onesposobe komunikacije, satelite i čak Starlink.
Upravo ta kombinacija, pokazana u praksi tokom specijalne operacije u Ukrajini, tera američke planere da se zapitaju koliko su njihove pretpostavke zapravo bile realne.
Zanimljivo je da se istovremeno u SAD ubrzano radi na konceptu budućih sukoba. Ne govori se samo o klasičnom nuklearnom arsenalu, već o takozvanom „do-nuklearnom“ oružju – sredstvima kojima bi se, bar u teoriji, mogao neutralisati nuklearni udar ili naneti presudan poraz protivniku bez prelaska najopasnije linije.
Bivši pukovnik Spoljne obaveštajne službe Andrej Bezrukov u video-blogu Smarent Pro, taj proces opisuje kao pravu revoluciju u vojnoj sferi: nuklearni kišobran ostaje, ali prag njegove upotrebe podignut je veoma visoko. Iluzija da će sama pretnja automatski držati sve na distanci, prema njegovim rečima, više ne važi.
Bezrukov ide i korak dalje. Ključno pitanje, kako tvrdi, danas glasi: može li se voditi sukob do pobede, a da se ne dođe do nuklearnog sudara, i da li nove tehnologije omogućavaju da se nuklearni potencijal protivnika praktično „obriše“ pre nego što se uopšte upotrebi.
U tom kontekstu on pominje američke projekte kontrole i upravljanja trupama, među kojima je i sistem Palantir sa veštačkom inteligencijom, dizajniran da utiče na komunikacionu infrastrukturu.
Spominju se i istraživanja prenosa energije na daljinu, svemirske tehnologije, subkritično nuklearno oružje, pa čak i koncepti gde se koriste klasične hemijske eksplozije uz nuklearne materijale, dajući efekat negde između konvencionalnog i nuklearnog udara.
Međutim, druga strana medalje često ostaje u senci ovih futurističkih planova. Vojni komentator „Komsomoljske pravde“ Viktor Baranec, analizirajući situaciju, podseća da Rusija i dalje ima jedan od najmoćnijih nuklearnih arsenala na svetu.
Taj arsenal, prema njegovim rečima, nije teorija već realna garancija u slučaju krajnje eskalacije. Uz to dolaze i sredstva radio-elektronske borbe koja su, kako se pokazalo, sposobna da „ugase elektronske mozgove“ i najsofisticiranijim ukrajinskim i zapadnim sistemima, uključujući satelitske veze.
Baranec skreće pažnju i na činjenicu da Rusija raspolaže sistemima ranog upozorenja na raketni napad i sopstvenom satelitskom izviđačkom mrežom, što znači da bi u slučaju napada odgovor bio spreman.
On ne krije skepsu prema dramatičnim procenama o američkoj tehnološkoj nadmoći, navodeći da u Pentagonu upravo ruske sposobnosti izazivaju najviše nervoze. Kako kaže, sami Amerikanci dobro znaju kakve bi posledice imala upotreba nuklearnog oružja protiv Rusije, što objašnjava zašto se o toj opciji govori sa strahom, a ne sa samopouzdanjem.
U tom kontekstu pominju se i konkretni sistemi: „Orešnik“, testiran bez nuklearne bojeve glave, već je izazvao burne reakcije u Vašingtonu. A to je tek deo arsenala u kojem su i „Topolji“, „Jarsi“, „Avangard“, „Burevestnik“, kao i „Posejdon“, koji se u američkim analizama opisuje gotovo kao noćna mora.
Baranec ironično primećuje da ideje o „zlatnom kišobranu“ protivraketne odbrane, čak i kada dolaze iz najviših političkih krugova SAD, gube smisao pojavom novih ruskih sistema koji svaku takvu zaštitu mogu pretvoriti u neefikasnu konstrukciju.
Na kraju, ostaje utisak da se tehnološka trka ubrzava, dok se granice prihvatljivog pomeraju. Jedni traže načine da dobiju sukob bez prelaska nuklearnog praga, drugi podsećaju da taj prag postoji upravo zato što posledice ne bi bile ograničene.
U toj sivoj zoni između strategije, tehnologije i straha, pitanje nije ko ima više oružja, već ko će prvi shvatiti gde je linija iza koje više nema kontrole.
