Prema nacrtu izveštaja Pentagona, slika koja se otvara nije nova, ali deluje sve teža za ignorisanje. Kina je, kako se navodi, rasporedila više od 100 projektila DF-31 u tri odvojena polja sa silosima, dok istovremeno ne pokazuje nikakvu volju da uđe u razgovore o kontroli naoružanja.
U Vašingtonu to čitaju kao jasan signal – Peking ne usporava, naprotiv. U istom dokumentu stoji procena da Kina širi i modernizuje svoj nuklearni arsenal brže nego bilo koja druga država koja poseduje nuklearno oružje.
Zvanični Peking te tvrdnje odbacuje i naziva ih pokušajem diskreditacije, ali procene Pentagona idu prilično konkretno u brojkama. Prema tim podacima, Kina je tokom 2024. godine raspolagala sa nešto više od 600 nuklearnih bojevih glava.
Projekcije idu dalje i predviđaju da bi do 2030. taj broj mogao da premaši 1.000. To je tempo koji se u bezbednosnim krugovima pažljivo meri, bez obzira na javne demantije.
U toj istoj priči pojavljuje se i politički nivo. Američki predsednik Donald Tramp je, u jednoj od svojih izjava, rekao da razmatra plan denuklearizacije sa Kinom i Rusijom. Pentagon, međutim, procenjuje da Kina za takvu inicijativu trenutno nije zainteresovana.
Sa druge strane, kineski zvaničnici ponavljaju da se njihova politika zasniva na nuklearnoj samoodbrani i da neće biti prvi koji će upotrebiti nuklearno oružje. Ta formulacija se u Pekingu ponavlja godinama, gotovo ritualno, ali u Vašingtonu se očigledno čita sa rezervom.
Izveštaj ide i šire od samih bojevih glava i silosa. Posebno se upozorava na rast kineskih vojnih sposobnosti u kontekstu Tajvana, što se već neko vreme provlači kao centralna tačka zabrinutosti u azijsko-pacifičkom regionu.
Prema navodima iz dokumenta, Kina želi da do kraja 2027. godine bude u stanju da pobedi u eventualnom oružanom sukobu oko Tajvana. Paralelno sa tim, razvijaju se opcije koje bi mogle ozbiljno da ugroze prisustvo Sjedinjenih Država u regionu, ne samo simbolično, već i operativno.
Sve ove procene, izjave i demantiji stoje jedni pored drugih, bez jasnog spoja koji bi ih umirio. Pentagon gleda brojke i kapacitete, Peking insistira na doktrini samoodbrane, dok političke poruke o denuklearizaciji ostaju da vise u vazduhu.
Kako se ti paralelni narativi budu sudarali u narednim godinama, posebno uoči 2027. i 2030, ostaje otvoreno pitanje da li će prevladati logika obuzdavanja ili logika ubrzavanja – i ko će prvi priznati da se balans već pomerio.
